Povrijedi me_1

Nikada nisam voleo bolnice. Niti ležati u njima, niti samo dolaziti tamo. Ali ako je baš zapelo i dogovorili su ti klađenje... Istina, Romka nije imao kome da ostavim, a ja sam ga poveo sa sobom. Tu je, zapravo, sve počelo.

Načelnika odjeljenja Sergeja Ivanoviča nije bilo i dok sam čekao njegov dolazak nisam imao ništa bolje da radim i proučavao plakate okačene po zidovima na temu zaraznih bolesti i trovanja hranom. Romka je lutala bolničkim hodnikom sa mnom, gledajući sve i neprestano raspitujući se.

- Mama. Zašto je tvog strica zavijena ruka. Mama, gdje je toalet. Mama, zašto tetka ima lulu u guzi.

“Prestani da pričaš gluposti!” Konačno nisam izdržao, “Koja lula, koja tetka?!”

- Vidi, vidi.

Pogledala sam nakratko u pravcu njegovog prsta i ostala zatečena. Iz hodnika, ograđenog uskim bijelim paravanom, zapravo su izgledale podvučene gole noge i punašna guza žene koja je ležala na boku sa gumenom cijevi zakopčanom između stražnjice. Nepotrebno je reći, dobar prizor za petogodišnjeg dječaka.

„Ne gledaj tamo“, namrštila sam se.

- Zašto?

- Tetka ne želi.

- Zašto su stavili telefon u nju. – nije odustajao moj sin, „Da li se loše ponašala?“

“Ne budi glupa”, prosiktala sam kroz stisnute zube, “Samo joj daju klistir.”

- I šta je to?

- Pa, voda teče kroz cijev.

- Tetka pije sa svojom guzom. – Romka zakoluta očima.

- O moj boze. Prestani buljiti... to je nepristojno...

- Mama, da li ti je tetka povređena.

- Pa, verovatno... malo.

- Hoćeš da je pomazim?

Vlasnica punačke zadnjice nervozno je zadrhtala, ljuljajući crijevom.

“Prestani odmah”, prosiktala sam, odvlačeći sina od ekrana, “Pristojno se ponašaj!”

- Pa, maaaa!!. - Romka je nastavio da vuče svoje male ruke.

- Marivana. – stenjala je žena iza paravana: „Zašto me svi gnjave?“

- Kome si potrebna, Kukuškina. – odgovorila je sestra koja je sedela pored njega, „Lezi mirno, inače će od tebe tražiti još!”

- Nema potrebe. – preklinjala je žena: „I tako puca!“

- Šta si hteo, Kukuškina. – nacerio se njen mučitelj: „Eh, trebao si da postaviš sifon... Onda bih naučila da gutam svako đubre!“

Kukuškina je poslušno ućutala.

- Pa... A ko si ti, majko?

„Sergeju Ivanoviču“, odgovorio sam, osećajući neku plašljivost, kao da i sam stojim u redu iza paravana, „imamo termin u tri sata“.

- Ahh... Moraćeš da sačekaš, mama.

- Dugo vremena?

- Oko deset minuta. Ušao je u računovodstvo.

„Izvinite“, nisam mogao da odolim, „Zašto stavljate klistir baš u hodniku?“ Ljudi prolaze.

- Dakle, ima nekih popravki u sali za tretmane, ali ne možete na odjelu, šta ako se zaprlja. - nevino je objasnio moj sagovornik, - Ne stidi se, uskoro ćemo završiti...

Osjetivši grijač vode kako visi na postolju i uvjerivši se da je skoro prazan, sestra se sagnula prema pacijentu koji je tiho stenjao.

- Pa, šta si izdržao, draga moja. A ona je rekla - nema mokraće... Dobro, idi u toalet!

“Tetka” se neočekivano ispostavila kao zgodna mlada djevojka od oko sedamnaest godina, iako prilično razvijene figure za svoje godine. Osvrnuvši se na medicinsku sestru koja ju je oproštajno udarila po zadnjici, žurno je zavukla ogrtač oko sebe i sa stidljivim rumenilom na iscrpljenom licu projurila pored nas u pravcu toaleta. Držala se za stomak kao da će se poroditi.

- Eh, dirnulo me u srce. – nacerila se medicinska sestra, brišući vrh klistir krpom, „Izgleda kao metak!“

- Šta je progutala. - Pitao sam.

- Nećete vjerovati – pakovanje difenhidramina. Njena ljubav je, vidite, nesrećna.

- I šta onda?

- Ništa.Isprali su mi stomak, dali mi klistir od tri litre i izgledalo je kao da teče. Svake nedelje nam dovode takve budale, vec smo navikli...

- Zar je to takva moda da se trujete?

- Da, barem je to dobro. Prije deset godina pokušali su prerezati vene, ali nikakav klistir neće pomoći...

- Kako se ona zove. – iznenada je upitala Romka.

- Ko, Kukuškin. Pa, Lenka, nećakinje... Zašto ti treba, gospodine.



Upoznali su se petnaest godina kasnije. Roman, koji je bio visok dva metra, tada je radio kao medicinska sestra na infektivnom odjeljenju 4. gradske bolnice, a tamo je završila Elena Igorevna Bologova, supruga vlasnika lokalne pivare, poslovna žena i društvenjak. sa neke vrste večere, pojevši ili ustajale jastoge ili kamenice kojima je istekao rok trajanja. Naravno, nije prepoznala Romku, ali Romka je odmah prepoznala bivšu Lenu Kukuškinu. Zadržala je pomalo uplašeno lepo lice sa rupicama na obrazima, staklastu figuru i neuporedivo punašno dupe koje je pamtila iz detinjstva, pa se Romka, kada je poslata kod njega na klistir sifona, obradovala.

Uprkos svoj plemenitosti njenih crta lica, ten poslovne žene ostavljao je mnogo da se poželi. Do tada joj je želudac već bio ispumpan, ali to nije bilo dovoljno. Gledajući sa simpatijom na napaćenu ženu, Roman joj je pomogao da legne na kauč i zauzme potreban položaj. Istorija se ponovila na neverovatan način.

„Ali već smo se upoznali“, rekao je Eleni Igorevni, ubacujući joj vrh u zadnjicu.

- Gde. – bila je malo postiđena.

- Evo. Budite strpljivi, biće malo neprijatno...

„Da“, klimnula je, stavivši ruku na stomak, „Usput, mladiću, koliko dugo radiš ovde?“

- Oko godinu dana.

- Onda me zbunjuješ s nekim. Nisam bio ovde dugo...

Želudac poslovne žene tiho je grcao, crijevo se ritmično ljuljalo.Roman je nastavio podešavati vrh klistir da još jednom dotakne čvrstu, preplanulu zadnjicu. Kada je šolja od jedan i po litara bila prazna, on je, bez razmišljanja, ponovo napunio - kao što je to jednom učinila debela sedokosa žena, nemilosrdno sipajući tri litre u vrlo mladu devojku. Druga šolja je bila malo teška. Žena kralja piva se nemirno prevrtala i tiho stenjala. Od tih stenjanja, Roman je počeo osjećati slatku klonulost, kao da u rektumu Elene Igorevne nije bio vrh klistir, već njegov vlastiti penis.

Nije svaki pacijent, a pogotovo žena, sposoban uzeti klistir od tri litre, pa je i sam Roman odahnuo kada je voda iz druge krigle potpuno nestala u crijevima. Ali glavni testovi Elene Igorevne su pred nama. Nakon što je završio običnu klistirku, Roman je prešao na sifonsku klistir. Suština ovog okrutnog postupka je da se pacijentu u anus ne ubacuje običan vrh, već dugačko crijevo, koje se ubacuje tako duboko da neki počnu vrištati; Zatim se kroz njega sipaju lude količine vode pomoću lijevka da se crijeva isperu gotovo do grla. Kanta, ili čak dvije, sipa se unutra dok voda za ispiranje ne postane potpuno prozirna. Takav klistir traje dugo i izuzetno iscrpljuje pacijenta. Kažu da je podvrgnuti takvoj proceduri kao ponovno rođenje. Međutim, kada je u pitanju život i smrt, nema izbora između metoda.

- Izvinite, Elena Igorevna, ovo je za vaše dobro. Opustite se molim vas!

Eleni Igorevni se sifonski klistir uopće nije svidio. Čitavih pola sata koliko joj je Roman prao iznutra, ona je glasno stenjala, udarala nogama i hvatala se za stomak koji je nabujao i padao dok se punio vodom.Ponekad joj je bilo toliko teško da je Roman skoro prisilio pacijenta da to izdrži.

- Pa, kako je ona. – pogledao je dežurni doktor, privučen stenjanjem.

Poslovna dama je ukleto pogledala onoga koji je ušao očima uplašenog lane.

- Samo tako nastavi. – Romka je namignula doktoru.

Na kraju je iz poslovne žene počela da teče voda bistra kao suza, ali je u ovom trenutku bilo šteta pogledati je samu. Da bi pobjegla od bola koji puca, refleksno je stisnula zadnjicu takvom snagom da je skoro zgnječila crijevo. I kada je sve bilo gotovo, iskreno sam se zakleo da nikada u životu neću pojesti ni jednu kamenicu.

„Dakle, možeš se otrovati bilo čime“, rekao je Roman, brišući sjajnu crijevnu cijev vazelinom, „na primjer, difenhidramin...

Lice žene se na trenutak smrači, a onda poprimi zbunjen izraz.

- Hoćeš da kažeš da smo se već sreli ovde?

„Pa da“, klimnula je Romka, „ali ja sam tada još bila mala.“

Lice Elene Igorevne je pocrvenelo kao i pre petnaest godina.

- Jesi li ti stvarno tako gadan dečko.

- Da, setili smo se. – Roman se osmehnu: „Zanimljiv sastanak, zar ne?“

- Manje bi bilo takvih sastanaka... ili bolje rečeno, pod takvim okolnostima.

- Reci mi, jesi li se onda stvarno htio otrovati?

- Ne, naravno da ne. Dakle, trebalo je nekoga zastrašiti.

- Desilo se?

- Ne ta reč. Dali su klistir pravo u hodniku, kao da je neka kurva...

- Pa, to su male stvari.

- Nije isto za sve. Skoro sam izgoreo od srama.

- Usput, kako je tvoja tetka. Nisam je više našao ovde...

- Tetka je u penziji.

- I mislio sam. Dakle, dobrodošli ste, ako se nešto desi.

„Hvala, mladiću, bolje da dođeš kod nas“, Elena Igorevna se snažno osmehnula, navlačeći gaćice.

Uski crni trougao skliznuo je odostraga u razmak između zadnjice.

„Kako želiš“, slegnuo je ramenima Roman, „Inače, imaš jako lepu zadnjicu...

- Znam. Ali ovo je samo za mog muža.

- Razumijem. Imao je veliku sreću. A i onima koji se sunčaju pored vas na plaži.

Elena Igorevna je razigrano škiljila pogledala Romana. On, pak, nije mogao a da ne primijeti da joj je postupak koristio. Lice joj se brzo punilo zdravim rumenilom.

- Reci mi iskreno, da li ti se stvarno sviđam. – odjednom je koketno upitala.

„Ono što sam videla je bilo jako dobro“, odgovorila je Romka ne trepnuvši.

- I video si skoro sve.

- Ja sam medicinska sestra, trebalo bi.

- Pa, naravno. Mora da je lepo dati klistir lepim devojkama...

„I ti ćeš reći isto...“ Romka se posramila. – Po mom mišljenju, ipak je bolje upoznati devojke negde drugde.

- Kakve veze ima gde. – Elena Igorevna se nasmejala: „Evo kauča, evo gole žene... cela razlika je kao crevo u guzici...

„Ispostavilo se da je to bila samo poezija“, nasmijala se Romka.

- Da, naravno... Priznaj, orle - da li si ikada ubio nekoga ovde.

„Imate pogrešnu ideju o mom poslu“, pocrveneo je, osećajući da je počeo da se uzbuđuje, „ja se uglavnom bavim starcima i ženama.“ Uvek su sa zatvorom.

Žena je zaigrano nakrivila glavu.

- Doći će po mene za pola sata. Zar nisi mnogo zauzet?

- Ne.

- Zaključaj vrata.

Mrežaste tange poslovne žene zalepršale su kao crni leptir u zapanjenom Romkino lice. “Tako je ispala smjena!” - pomislio je, mehanički podižući gaćice s poda. Ponašanje Elene Igorevne bilo je toliko šokantno da je, začudo, izgledalo prirodno.

„Legnu kao u udžbeniku“, s odobravanjem je pogledao pacijentovu izbočenu zadnjicu, „Želite li još jedan klistir?“

- Pa ne, draga moja. – frknula je, raširivši noge u stranu, „Imaš nešto zanimljivije u pantalonama.”

"Ne možete se raspravljati sa tim", promrmlja Romka, drhtavim prstima dajući slobodu njegovom opsceno izbočenom kitu.

- Uzmi još vazelina.

- Za što?

- Ovo su dani koje sada imam. Evo još jedne rupe za tebe. Ne boj se, dobro si ga oprala...

Iako Romka nije bio djevac, njegovo iskustvo intimne komunikacije sa ženama bilo je minimalno i ne baš ohrabrujuće. Dakle, on je zapravo radio na poslu. Ali sada, kada smo pričali o devojci koja ga je još u vrtiću osvojila svojim luksuznim dupetom, a čiji ga je imidž proganjao ceo život kao ideal ženske privlačnosti... Jednom rečju, Romka je izgubio glavu. I to toliko da je zaboravio zaključati vrata za klistir.

Nepotrebno je reći da su bili uznemireni u najnepovoljnijem trenutku.

- Vau, klistir. – Roman je iznenada začuo glas dežurnog doktora: „Treba polako sa pacijentom“. A onda ceo sprat ponovo stenje...

Ali Romka se toliko razbesneo da ga nije ni bilo sramota. Sada kada su on i žena iz njegovih snova bili jedna stenjajuća cjelina - iako ne baš dobro spojeni - imao je osjećaj da je svrha života postignuta, a posljedice nisu bile važne.

- Izađite, Genadije Petroviču. „Vi nas uznemiravate“, rekao je kroz zube.

- Vau. Pa, čućemo se kasnije, Anisimov... Pretvorili su bolnicu u bogzna šta!

Umjesto odgovora, Romka se izvila i prkosno, uz stenjanje, prišla. U isto vrijeme, Elena Igorevna, goreći od srama, počela se grčiti pod njim.

- Pa, kako. – izdahnuo je Roman.

- Ne govori vulgarnosti, momče. - Elena Igorevna umorno zakoluta očima.

Prije toga se po sat vremena mučila ispiranjem želuca i klistiranjem, a sada je i izjebana u dupe - zato je bila umorna. Ali žena je izgledala prilično zadovoljno, iako pomalo zbunjeno.

“Znate, blistanje pred svima nije bio dio mojih planova”, rekla je s lascivnim poluosmijehom na licu, “ali sve je u redu.”

„I moja“, klimnula je Romka, kojoj je počeo da se vraća osećaj realnosti, „ali sam mislio – zar nisi povređena?“ Ipak, u dupe...

- Ooo. Bol je jedan od elemenata ženske sreće. Defloracija, uklanjanje dlačica, porođaj...

- Evo ti gaćice...

- Sačuvaj ga za uspomenu. Reći ću mužu da sam zaboravila.

- Hvala ti. Zar se ne bojis da...

- Oh, ko će verovati. Pa, šta će on reći. "Još jedan pacijent je sjeban u našoj bolnici" - nemoguće je smisliti nešto gluplje. Opet sam na menstruaciji. Dakle, kakve bi sumnje mogle postojati?

Roman je s nježnošću pogledao Tampaxov mišji rep koji je virio iz Elene Igorevne.

- Ni ja do danas nisam mislio da žene daju u dupe.

- Kako to nisi mogao dati. – nacerila se, „Spasio si me od smrti.” A onda, čak i prije petnaest godina gledao si me u dupe kao da hoćeš da me pojebeš.

„Htela sam“, priznala je Romka, „možda ne baš da se jebam, ali tako nešto“.

- Primljeno?

- Hej, jesi li tamo uskoro. - lupali su na vrata.

- Sad!

- Pitam - jesi li ga primio?

- Da budem iskren, voleo bih više.

Elena Igorevna je podigla čarape i namjestila remen na ramenu. Spustila je suknju.

- Pa, sad možeš ići... I evo ti. Zovi sutra uveče. I svejedno, zovi, ok.

„Definitivno ću zvati“, obećao je Romka, skrivajući dragocenu kartu u džepu gaćica.

Istog dana moja Romka je otpuštena iz 4. Gradske. A dva dana kasnije neočekivano se zaposlio kao zaštitar u sjedištu pivovarskog udruženja. Tome su uvelike doprinijeli njegova grenadirska visina i prirodni šarm. Možda, i ne samo to. U svakom slučaju, dugo niko nije slutio zašto su oči potpredsjednice kompanije odjednom počele tako čudno svijetliti kada je prošla pored sata na njegovoj smjeni kukom...



Helga Trout, 2009