Šok euforija

U stvari, jako se bojim visine. Pa, Bog mi nije dao dobar vestibularni aparat. Ako još mogu da vozim Ferris točak, onda razni “Vihorovi” ili “Iznenađenja”, gde se točak rotira neverovatnom brzinom... Ne: Izvinite, to nije moja stvar.

Možda me je zato Kiril odvukao ne svojoj kući, već svom prijatelju. Ovaj njegov prijatelj živio je na četrnaestom spratu. Već sam se osjećao nekako neugodno u liftu. Kad bih znao šta me čeka:

- Ljubka, uđi: - On otvara vrata i ulazimo u dugačak hodnik.

"Nekarakteristični raspored", primjećujem.

- Inače. – smiješi se Kiril. – Vaska je ovde sve promenio. Skoro je slomio nosivi zid. On je generalno zabavljač. Hoćeš li čaja?

slegnem ramenima. Razumijem da nismo došli ovdje da pijemo čaj. Kiril je, naravno, strpljiv momak, ali ipak smo u vezi već tri nedelje. Vrijeme je da pređete na manje platonski odnos. Dakle, kada mi je rekao „hajde da prošetamo do istog stana“, samo idiot ne bi shvatio na koju stranu duva vetar. Međutim, nije mi smetalo.

Uđe u kuhinju i klikne na kuhalo za vodu. Idem u šetnju po stanu.

- Lyubka, idi ovamo!

Izlazim iz spavaće sobe sa žaljenjem. Da: Krevet njegovog prijatelja je pravi seksodrom. U suštini, zauzima glavni dio prostorije. U principu, prava odluka. Spavaća soba bi trebala biti spavaća soba.

Već mentalno isprobavam kako ćemo se ovdje saultati.

U kuhinji Kiril sipa mirisni čaj u čaše. I ovdje su čaše posebne: stare, krojene, sa srebrnim podmetačima.

„Nisam mislio da je moguće pronaći rezane naočare ovih dana“, nacerim se.

"Antique", Kiril se osmehuje kao odgovor.

Pijuckamo topli čaj.

"Skuhao si ga brzo, ne po pravilima", promrmljam.

On namiguje.

– A sada nećemo sve raditi po pravilima.

Iznenađeno podižem obrve.

- Kako je ovo, mon cher. Hoćeš li me odvesti u spavaću sobu i čitati Bodlera dok ne zaspim?

"Ne u spavaćoj sobi", naceri se.

„Poručnik je bio takav zabavljač“, tužno je rekla udovica, gledajući u luster“, sjećam se šale s bradom.

„Lusteri ovde neće izdržati“, smeje se Kiril. - A evo i prozorskih klupica:

– Kirile, ti si lud. Bojim se visine!

- Znam:

Prilazi mi, nežno me grli i odjednom me podiže u naručje.

- Kirile, ludo, pusti me!

On samo odmahuje glavom. Apsolutno je beskorisno bježati od njegovog medvjeđeg zagrljaja, on je majstor sporta u rvanju grčko-rimskim. Pa, šteta je ako me stvarno počne postavljati na prozorsku dasku:

Kiril me nosi do prozora. Sjećam se starog psihološkog trika i počinjem biti sarkastičan. Šta ako nestane svo njegovo romantično raspoloženje?

“A za boooort eeeee braaaaaaaaiiiit kod vaaalne koja je dotrčala,” vičem lošim glasom.

Kiril se nasmiješi.

„Samo da znate, radosti moja, jedna pritoka Volge duguje svoje ime ovom bacanju Stenke Razina.” Tamo je zaronio perzijsku princezu. Inače, sama ga je pitala o tome. Pa je rekla: "Baci me."

– Ne pamtim takav priliv u blizini Volge.

- Pa, rekla je to sa svojim naglaskom. U njenom nastupu, fraza je zvučala "Kinesh ma".

- Kineshma. - Pretpostavljam.

On klima glavom. Tek tada shvatam da se ceo ovaj dijalog odvija kraj otvorenog prozora. Kiril me čvrsto drži u naručju.

„Ne, ti još uvek znaš kako da se snađeš“, grizem ga za uvo.

- Takav je karakter, devojko.

Sjeda me na prozorsku dasku i počinje žurno da me svlači. U nekom trenutku više ne shvatam da je iza mene ponor od četrnaest spratova. Samo se topim u njegovom zagrljaju.A kad on uđe u mene, počinjem tiho stenjati od zadovoljstva, a onda sve glasnije i glasnije mi odjekuje dvorištem:

Možda je dole već bilo okupljenih ljudi. Ali meni to ne smeta. Jednostavno uživam u Kirillovim snažnim udarcima.

A onda mi prebacuje noge preko ramena, glava mi pada unazad: I onda shvatim da nema visine... Ima neki osećaj bestežinskog stanja, pada uvis, svemira, vuče me u epicentar nekakvim ludim levkom :

– Kiriiiil: – Osećam se kao da sam samo u spavaćoj sobi u koju me je odveo. Kada. Ne znam... Izgubio sam pojam o vremenu.

- Šta, radosti moja. “On sjedi pored mene i nježno me miluje po kosi.

– Ti si kopile: Ali ti si najdivniji gad na svijetu.

On se smiješi.

– Možda ste u pravu. Samo sam htela da se tvoj strah pretvori u zadovoljstvo.

- Markiz de Sad, jesi li to ti?

– Naravno, dragi moj Masoh.

Napadam ga šakama i dugo udaram po mišićavim grudima dok me on, smijući se, ne prevrne na leđa: I opet imamo seks. Ovaj put je dugačak i lijep.

: I odlazeći, okrećem se i sa osmehom gledam u prozorsku dasku stana na četrnaestom spratu.

- Kirile, divan si.

- Dakle, je li to šarm ili kopile?

Poljubim ga u obraz.

- Ti si divno kopile. Ali izgleda da se više ne bojim visine.