San u stvarnosti

Juce sam skroz plakala... Sad razmisljam trezvenije i hladnije... Nikad vise necu ici na ove zurke. Kunem se. Dimka me nije slušala i očajnički je pokušavala da me uzburka poljupcima. Bila sam kao granitna stena, ali me nije pustio ni korak. Tanka je takođe bila sve vreme blizu Saše. (precrtano) sa njim. A kad su se svi dobro napili, opustili su se i počeli plesati i zabavljati se. Uspela sam da pozovem Sašu (precrtano) na ples i... sve ovo izbrusila. Glupo, glupo, glupo. Pa sam rekla da ga volim i da ću učiniti sve za njega!” Da?” - upitao je, odmaknuo se od mene, prišao plejeru i ugasio ga. A onda... Gorit ću od srama. Obesiću se. Vikao je svima koji su bili sa nama: „Hej, momci. Imamo dudu. A sad će me popušiti!” Neću pušiti!” Rekli ste da ste spremni na sve. Puši ga. “Kopile... Kakvo poniženje... Svi nižu kao konji, Tanja najglasnije, tako homerski smijeh. Pa čak i Dimka... gledao me je kao tele... Pobegao sam od stida. Daleko od svih njih kopilad. Mrzim to. Ja ću se osvetiti. Kako sutra u školu?

Max insistira na objašnjenju razloga za suze. Rekao sam mu sve... Sve, sve. Nisam mogla da se suzdržim, jecala sam na njegovom ramenu. I mazio me po kosi i smirivao me kao djevojčicu. Ja sam ova mala devojčica... I takođe sam želela da budem majka njemu i Daši.

28. april 2002. Sranje. Gandone. Nit. Ubiću ga. Baš sutra, u školi, ubiću te.

29. aprila 2002. Max. Šta je uradio. Čim je zazvonilo, vrata su se otvorila i Maks je kao vihor ujurio u učionicu... pravo kod Saše. Odakle mu kaldrma u ruci. Zamahnuo je i udario Sašinu glavu takvom snagom da je pao pod sto... Momci su pojurili do njega, ali je njegov brat sve pogledao mrskim i odlučnim pogledom, i oni su se ukočili.Max drži kaldrmu u ruci i trese je. Glasno je viknuo: "Ubiću sve za svoju sestru!" To je jasno?"

Saša je na intenzivnoj nezi. Stiglo je vozilo hitne pomoći i odvezlo ga tamo. ChePe. Časovi su otkazani, ali niko nas nije smio napustiti, jednog po jednog su nas odvlačili u učionicu. Bože... Šta će biti sa mojim bratom. Ako Saša ne preživi... Bože...

Tata je pozvan sa dužnosti. On sada sjedi pored mene za stolom. Plačem. „Kćeri, objasni mi šta se dogodilo?“ Kako možemo objasniti šta se dogodilo. Da je Saša ološ, a Maks... će biti u zatvoru?

Red je da idem u ucionicu...

Rekao sam im sve kako jeste. Sramota... Ali ako to sakrijem, kako da objasnim bratov postupak. Tati i meni je dozvoljeno da idemo kući, ali je Maks odveden u zatvor. Tata je psovao kao vatrogasac. Otkud on zna toliko psovki. Vikao je da ne može ni prstom da makne Maksa iz guzice... Za sve je krivio mene, kao najstarijeg, što sam Maksa pustio, što nisam dovoljno pažljiv prema njemu... Ima istine u tome ovo, nisam bio previše pažljiv prema djeci. Ali on sam. Iza svoje Ljuse, on uopšte ne vidi ništa. Da, on se uopšte ne odnosi na nas i ne obrazuje nas. Prepustio ga na milost i nemilost... Kao da ništa ne razumem... Na putu smo mu...

Pronašao sam Maksov dnevnik ispod dušeka. Moramo se sakriti, ne daj Bože, ima bilo kakvih inkriminirajućih dokaza za policiju. Hoću da pročitam... Ovo posebno treba da se uradi posle takvog čina. Sad će tata otići u svoj vatrogasni dom na dužnost, a onda ću se ja baviti.

On me voli. Šta kažeš na ženu. Nema riječi...

Pogledao sam snimak na kameri... Maks, dragi Makse, šta si uradio?

30. aprila 2002. Danas nisam išao u školu. Istražitelj me je pozvao na policijski nalog. Ovaj istražitelj je rekao da će Maksim sjediti u pripremnoj ćeliji tri dana dok se ne dobije izjava roditelja žrtve. Sad je Saši bolje, čak se kreće po odjelu i priča.Kost na glavi mu nije oštećena, ali je zadobio težak potres mozga. Oni od toga ne umiru, ali su posledice veoma ozbiljne. A ako se primi prijava, onda... sigurno će biti suđenje... a onda dječija kolonija. Nisu mi dali da vidim Maksa, rekli su da će ovako biti bolje... Za njega. Meni?

Otići ću kod Saše, ići ću kod roditelja, moliću ih da se ne prijavljuju. Tata je tvrdoglav i ne ide kod roditelja, ali ima veze negdje u policiji koji će unajmiti najskuplje advokate i dobiti slučaj. Bože. Tvrdoglavi magarac. Nije li jednostavnije da se ovaj proces uopšte ne desi. Toliko prljavštine će se prosuti... i... onda će sigurno saznati za Maxa... za nas...

Posjetio sam Sašu u bolnici i zamolio je da se ne prijavi. On je rekao…. "Hoćeš li me popušiti?" U kom smislu. Indirektno. Ako popušim, neće se prijaviti... “Razmisliću o tome” “Razmisli, razmisli, ali imaš jako malo vremena. "

Daša brblja, uzbuđeno blistavim očima priča da je Maksimka heroj, da su sve devojčice u školi lude za njim, da će sutra organizovati demonstraciju u odbranu heroja... Glupo. zbog čega si sretan. Naš brat je u zatvoru!

Ponovo čitam Maksov dnevnik. Neću da pušim Sašu!!. Tata je u pravu, bolje je da se proba, pa ću ti sve reći!

1. maj 2002. Danas je prvi maj. Odmor. Ali još uvijek morate ići u školu. Spalite ovu školu. Ali... Došao sam tamo slavan... U jednom danu sam se pretvorio u zvezdu. Devojke šapuću, momci me brinu sa iskrenim interesovanjem. Dimka je napravio nekoliko masovnih napada. Kao, ja sam njegova devojka, i to je to. Rekao sam mu, pred svima, jasno odvajajući reči: "Dima, ja sam ravnodušan prema tebi."

Mladići su pokrenuli pobunu.I to za prvomajski praznik. Organizovali su „demonstraciju radnika“ kraj zidova škole, ali su umesto plakata „Rad, mir, maj“ podigli: „Sloboda za Maksima Černova!“ "Max, volimo te!" Svi imaju bedževe sa njegovom fotografijom na sebi. Ti si poludeo. Ali tražili su od mene da budem na čelu kolone pored Daše i dali mi plakat domaće izrade: “Moj brat nije napadač.” Deca... Bez rezultata. Direktor škole je došao i utopio demonstracije u "krvi". On je ljutito izjavio da će sve demonstrante dati lošu ocjenu za njihovo ponašanje ove godine. Ali ova akcija je moju sestru i mene gurnula jedno prema drugom. Nikad nismo bili tako bliski. Shvatio sam... Ne treba joj majka, treba joj sestra.

Moja sestra i ja smo otišli kod Saše. Ovo je posljednja prilika, jer odlučuju roditelji, a ne on. Saša je već otpušten iz bolnice. Dočekao nas je u hodniku kao Ščors sa zavijenom glavom. I volio sam tog gada. Gdje su mi bile oči. Miran čaj sa roditeljima... i razgovor... Da se ovo desilo bar nedelju dana ranije, bila bih oduševljena i smatrala bih se princezom Dajanom. I sada ravnodušno gledam u te arogantne, bestidne oči i ne mrzim ga, samo ga prezirem. Sašin tata se pokazao kao ljubazna osoba, uvjeravao nas je da neće biti izjave, iako se moja majka protivila. Pa, neka joj je Bog sudac.

Tata je danas doveo Lucy i ona je požurila da nam čita moral. Kaže da se ponašam kao prostitutka, da moj brat mora da pati za mene. A Daška se zakikotala. Čim je pogleda, prasne u smijeh. "Zašto se smije?" – ogorčeno pita Lusi. Odgovaram: “Vjerovatno ima razloga za to.”

Policija je zvala. Maxim će biti doveden sutra ujutro. Nema dokaza o zločinu i slobodan je!!!

2. maja 2002. Tako smo se Daša i ja zbližili.Toliko sam se potrudio u ovo, a Maks je to uradio jednim udarcem u glavu... Bože. Neka tako ostane do kraja života. Pričali smo skoro do jutra o Maksu, o nama, o tome kako se nikada nećemo rastati. Jedino o čemu nisu pričali je Maxova ljubav prema meni. Nikada nikome neću otkriti ovu tajnu.

Ljuska spava u očevoj sobi, njen otac je otišao da radi u vatrogasnoj službi. Daša takođe spava, danas je praznik. Ali ne mogu... Moram da se nosim sa sobom, sa svime što me je snašlo ovih nekoliko dana. Tražio sam ljubav tamo gde je nije moglo biti. A Max. Mi smo brat i sestra. Ovo je nemoguće. Ne znam... ne razumem... ne želim da razumem...

Vratiću dnevnik nazad, Maks će uskoro biti doveden. Pripremio sam doručak i čekam da stigne. Zašto sam uplašen. Kako se ponašati s njim. On će pogoditi da ja sve znam. Bilo bi bolje da ne znam. Bože…

Daša se probudila, izašla je u pidžami, pospana i izgužvana, ali se nije umila niti doručkovala, sjela je pored mene, zagrlili smo se. Čekamo ga zajedno. Koliko mu je trebalo!” Znate, da mi nije brat, ludo bih se zaljubila u njega”, rekla je Daša. Uši me peku... krijem oči...

Zvuk automobila na ulazu. Doveli su ga.

Ne mogu da pišem o ovome... Jednog dana kasnije, kada mi se sve složi u glavi.

2. maj 2002. Pa, zdravo dnevnik. Heh. Heh. Nećete vjerovati, nedostajao si mi, ispostavilo se da si dobra droga.

Šta se desilo sa devojkama. Plakali su, stiskali me, a ja sam dobila porciju poljubaca za par života. Nika, glasno jadikuje. Kaže da sebi ne bi oprostila da me oteraju u koloniju. A Daška. Privila se uz mene kao da sam voljenog muškarca... Privija se uz mene i ne dozvoljava Niki da mi se približi. Nešto se očigledno dogodilo za to vrijeme.Kraj rata. Na tu buku, Lyuska je iskočila u prozirnom penjoaru, kao što je... Ne trebaju mi ​​njeni poljupci. I njene sise su mlohave. Ne bih jebeo tog. Tata ima loš ukus.

I tako sam posjetio zatvor, cijeli život sam sanjao da vidim kako je tamo. Da budem iskren, nije mi se dopalo. I uopšte nije hrana, naravno da je sranje u biljnom ulju, ali možete to da trpite. Glavna stvar su tamno sivi, dosadni zidovi, zatvorena soba i potpuno ste sami na krevetu pored smrdljive kante. Tri dana niko osim islednika koji je došao samo jednom na petnaestak minuta da potpiše nekakvo đubre. A ovi zidovi te pritiskaju, spremni da te smrve. Jesam li klaustrofobičan. Nikad ne bih vjerovao. Ali bilo je vremena za dobro razmišljanje. Grešim. Nije bilo potrebe da ga udaramo kaldrmom u glavu, ali pozvati ga u dvorište "na šake" je čast, čak i ako je jači od mene. Neka me prebije. Za ljubav. A sada imam obračun sa njegovim timom. On je najbolji momak u našoj školi. Ali za Niku ću im slomiti vilice. Kunem se.

Kvragu. Već pada mrak, ali Lyuska još uvijek ne odlazi. Hoće li provesti noć s nama. Bez tate. Prokletstvo. Sad ću je izbaciti. Dovraga s tim, valjda. Radije bih ćaskao sa devojkama, pa spavam u svojoj sobi. Bliss. Danas sam sva izljubljena i izljubljena. Ninini poljupci su tako kul, kao u obraz, ali tako blizu usana. Jedva sam se suzdržala da ne stavim usne... Prije spavanja, možda izmolim za moj poljubac. Kao, iz šale... Da.

Sutra je slobodan dan, kao praznik.Pa bar se obračun odgađa za neki drugi dan. Ali učimo nedjeljom. Woohoo.

3. maj 2002. Pišem dok svi spavaju. Ne mogu da složim misli, u glavi mi je potpuni haos, pa mi je brat dao zadatak.sta da radim. Hteo bih da sve spustim dok ne bude prekasno... Imajte veoma ozbiljan razgovor... nasamo. Ali kako. Gdje. Jučer nisam uspeo da budem licem u lice ni minut. Tu je i ova Lucy. Uvlači se u naše poslove, uvlači se u razgovore i muči joj. Dobro je da bar imamo gde da se sakrijemo noću – u našoj sobi. Max već traži "legitimne poljupce" prije spavanja. A za mene... ovo više nije tako lako. Vrijeme ističe i ne ide nam u prilog, ali ne trebamo se upuštati u sve ovo. Moramo to razjasniti i stati na kraj... Možda da ga sada probudim. I razgovarati. Nisam još spreman. Zašto si bio tako uplašen. Onda, ako se probudi prije Dashke i izađe, onda...