Angelica

Hodao je po kiši. Ispod ogrtača je neuredno virio bijel ogrtač, kišobran - poput mača sa besmisleno napuštenim štitnikom - ljuljao se iznad njegove glave u taktu koraka. Bio je tmuran, odgovarao je vremenu, i po hiljaditi put je prokleo ceo svet, sitničavajući se o svakoj gadnoj stvari. Glupa, debela, neuredna žena koja ga je čekala kod kuće... Pre svega ju je mrzeo. Jer se ona zaista pokazala kao njegova biblijska srodna duša, a u rijetkim trenucima kada su se grlili i oplakivali svoj usrani život, on je bodljikavom jasnoćom shvatio da sjedi u zagrljaju sa ogledalom...

Posljednji izazov za danas je bio pred nama. Pre toga je bio u drugoj kolibi i otišao odatle, praćen očevim isparenjima i čudnim, vlažnim, snažnim pogledom deteta, kakav se dešava anđelima i ubicama...

Ulaz je dostojan ulaz u ovaj svijet i izlaz iz njega. Urin, povraćanje, psovke po zidovima. No, ono što su ga najviše razbjesnili bila su izgorjela dugmad u liftovima... Iz nekog razloga mu se uvijek činilo da ih nisu spalila djeca, kako se to obično misli, već najprosperitetniji i najugledniji stanovnici. Spaljuju ga, držeći drugu šapu u pantalonama i kotrljaju ljepljiva loptica usamljene, skrivene moći u dlanove... Herostrati, jebeni...

Vrata je otvorila žena, sitna i neprijatno našminkana. Bilo je čudno. Domaćice se obično ne ceremonijaliziraju pred doktorom, pokazujući sve svoje bore i bubuljice. A ova ne samo da je našminkana, nego i maše zadnjicom naprijed-natrag govoreći, nisam ja Ikar, ne očekuj proklizavanje od jednog metra, ali kako da se čamac bez vesla ne ljulja u olujnom moru zivota...

Komšija, pomislio je. Ovo se desilo. Sada će lupnuti nogom i iz pjene nevidljivog pranja pojavit će se neka vrsta Afrodite Dormidontovne - da izvuče dijete koje vrišti ispod sofe.

Ali ne. Nije komšija. Malo od.Odjednom je shvatio da je ovo naslikano čudo njegov pacijent. Pedijatar retko dobije jedan od ovih, ali šta god da se kaže, ako je mlađa od četrnaest godina, njena istorija bolesti još nije pomerila svoju prašinu sa dečije klinike na kliniku za odrasle.

Cirkus, i to je sve. Iako je postalo još zanimljivije. Prvo, u ovom Hruščovu, uništenom nečijim životom, nije bilo nikog drugog. Drugo, iznenada ga je uvela u budoar, koji bi u nekim trenucima mogao proći kao slobodna soba za zamorce nekog izgubljenog broja. Tamo je sela na ivicu kreveta, očigledno roditelja, i pogledala ga sa brutalnim osmehom.

Nije mu uzvratio osmeh, samo se tužno osvrnuo oko sebe i upitao: "Šta se žališ?" Zahihotala se i bez govora otvorila ogrtač: “Kašljam... doktore...” Ovaj njen “doktor” zvučao je potpuno bezobrazno, ali frotirna zavjesa ogrtača, otvarajući se, na scenu je iznijela dva takva divne glumice u ulozi “hrana je servirana”, da je samo nemo posegnuo za fonendoskopom. Zatim sam dugo slušao zvuk mog srca koji kuca ispod jedne dojke, a ispod druge zvuk disanja poput morskog daska. I nijedno zviždanje, prijatelji moji, samo su joj bradavice odjednom otvrdnule i kao da su dopirale do njegovih prstiju. Ali ovo nije patologija, zar ne. Uopšte nije patologija, zar ne?.. Istina ili ne, pitam vas!

Tada je širom otvorila usta, a njegovom pogledu su se otkrila dva krajnika, koji bi mogli postati ukras da nisu bili tako duboko skriveni. Zatim joj je umesio stomak, koji je zaslužio mnogo bolji tretman. I čak je požalio što nije bio ginekolog, iako se striktno držao u skladu sa Hipokratom, ne dopuštajući ni pogled ni nagovještaj neobičnosti onoga što se događa...

Ona je, naprotiv, bila sve – pogled i nagovještaj.Dešava se. Ozbiljno iznenađena što je pregled prekinut na najzanimljivijem mestu, odmah je došla do nekakvih bubuljica i bolova, a pre nego što je posegnuo za uputom kod specijaliste, ona je već skinula gaćice i legla na krevet. , raširivši noge što je samo ona mogla... Ugledao je sedefna vrata najčudesnije školjke i, osjećajući da je zaronio preduboko, počeo je da se penje na površinu...

Rekao je... Pročistio je grlo i tek tada rekao... Slažete se da ni vi ne biste znali kako da se ponašate u takvoj situaciji. Dakle, rekao je da prije takvog pregleda treba ponovo dobro oprati ruke. I kukavički je nestao u kupatilu, pitajući se da li da zaključa vrata ili ne. Tamo je uradio ono što je dugo sumnjao na ugledne štetočine, naime, zabio je obe ruke u pantalone i, plašeći se da ih otkopča, počeo bjesomučno drkati, nadajući se da će se osloboditi opsesije, a da ne uvrijedi dijete. Vid mu se potamnio, ostao je trenutak do spasenja, kad se odjednom u blizini začu jecaj... to jest potpuno u blizini!..

Sedela je na toaletu, gola, bespomoćna, i... plakala. Zamislite, plakala je, dok je pričala neke potpune gluposti. O tome da je niko ne voli, o tome da ima akne i krive noge, o tome da će ubiti neku Tanju ako ne prestane da joj oduzima muškarce...

I... I... I... Sve je prošlo. Sa velikim olakšanjem, odjednom je shvatio da je pred njim obično dete. Raskolnik se skupio u pantalonama, a ogromna, obična, bolna sažaljenja prema napuštenom štenetu provalila je u njegovo srce. Stavio ju je pod tuš i isprao svo smeće, ispod kojeg su se otvorile plave oči i, avaj, najobičnije bubuljice. Oprao ju je kao ćerku, što je moglo da se desi pre mnogo godina da nije bilo previranja u studentskom životu...

Zatim ju je umotao u ogroman peškir i pili su čaj u kuhinji, koja mu se odjednom učinila udobnom i čistom.

Onda je otišao kući, srećan što je jedno dugme u liftu preživelo. A onda je zagrlio svoju ženu, a ona je, iznenađena, delovala mlado i lepo u tom neobrijanom, pognutom ogledalu, za koje je verovala da je jednom za svagda napuklo.

©Mr. Poljubac, Sto fragmenata jednog osjećaja, 1998-1999.