Posljednje batinanje ili zarazan primjer

POGLAVLJE I. “Hladno ljeto”

Hladno ljeto. 2003 godina. Osmesi, izlasci sunca. Zalasci sunca, buketi ruža:

Šetam glavnom ulicom. Pada slaba kiša. Gledam okolo, zavirujem u lica i leđa. Želim da vidim poznatu figuru. Evo. Mora da je ona. Ubrzam korak. Ne: Avaj. Pogrešio sam: Zašto je tražim. Uostalom, sve je gotovo. Uostalom, sve je već prošlo. Za što. Samo želim da joj kažem "zdravo!" i nastavim svojim putem. Samo želim da joj vidim oči. Oči koje menjaju boju u zavisnosti od doba dana, osvetljenja i raspoloženja. Nekad su plave, nekad sive, nekad zelene. Kao morski talas. Želim da sretnem njen pogled. Njenim mističnim pogledom. Duboko, kao more u kojem pljuskuju valovi: plavi, sivi, zeleni. I njena kosa. Kesten. Ashy. Svetlokosi. U zavisnosti od doba dana, osvetljenja, raspoloženja.

Ona ima još jednu. Ne možete ništa učiniti povodom toga. Ovo je sudbina. Evil rock. Lawless Heart. Zašto mi nije rekla čim su moja osećanja postala vidljiva. Osećanja koja su se naprezala da budu oslobođena iz mentalnog zatočeništva, ali ih je zadržavala neka nevidljiva sila. Zašto mi nisi rekao. Zašto nisi stao. Približavao sam se ponoru skokovima i granicama. Do smrti. Zašto. sta je to bilo. Žensko lukavstvo. Muška glupost. Možda obmana ili samoobmana. Fatalizam: šta može. Ili možda nije vjerovala u moju iskrenost?

Rekla je (ovo priznanje joj nije bilo lako):

- Alexis. Sve sam video, primetio: Ali ne mogu da ti uzvratim osećanja!

Ja sam na ivici ponora. Na rubu svijeta. Tamo je - u daljini - moj san, moje sunce. Raširim svoja krila. Tvoja parafinska krila. I poletim. Letim u nebo. Plavo nebo. Želim da se dižem sve više i više. Bliže Suncu. Već osećam vrelinu, vatreni dah zvezde.Zvijezde po imenu Sunce. Parafin se topi. Poznata priča. Dešavalo se i ranije. Icarus. Daedalus. Ovo se već jednom dogodilo.

Letim kao moljac na otvorenu vatru. I želim da umrem!

Krila su se istopila. Padam. Padam u ponor. Pokušavam razumjeti i cijeniti beskonačnost. Kako je bilo. sta je to bilo. Šta nije u redu sa onim što je rečeno. Šta je pogrešno shvaćeno. U stvari, ŠTA se dogodilo. Možda se ništa nije dogodilo. Zar nije moja ljubav. Zar ona nije bila tamo. To je bio samo san!

Padam:

POGLAVLJE II. "duboka jesen"

i sjecam se:

Duboka jesen 2001. Pod nogama je raznobojni tepih otpalog lišća. Šetamo gradskim parkom. Silazimo niz stepenice. Pružam joj ruku. ona pita:

“Alexis, ti si džentlmen, zar ne?”

odgovaram:

- Da. Svakako!

Zašto je pitala. čemu služi. Idemo dalje. Napravićemo nekoliko fotografija. U sećanju su mi fragmenti fraza. I onda:

"Alexis, tako sam lijen - to je jednostavno jezivo." Radim nešto čudno kod kuće. Nema vremena za učenje.

Nije lako priznati sopstvenu lenjost. Ko ne smatra da je lijen, neka baci kamen na mene (ili na monitor sa kojeg čitaš moju priču). Sjedimo u biblioteci. Priprema za sesiju. Studenti 3. godine dopisnog odeljenja n-tog severnokavkaskog univerziteta.

Sociologija, marketing: I samo na pameti: vrat, maženje.

- Pa, možda imaš muža i decu. – Pokušavam da opravdam njenu „lenjost“.

Ona odgovara da je obrnuto. Cijeli moj lični život je učenje i rad. Loše. Tako lijepa mlada žena. Još uvijek ima sve pred sobom. Zasto ne ja. Ali: Okrutno doba - okrutna srca. Između nas je ponor. Između nas su godine. Između nas je punih (ili možda samo) osam i po godina. “Postoje godine i godine između nas. Ne mogu: nemoguće ih je preći: “. Ljubav za sve uzraste. Prazne riječi. Ljubav je tako malo za sreću.Šta da joj dam. Šta da radim za nju. Šta želim od nje. Ne želim je preko noći. Ne želim je ni jedan dan. Ne treba mi nedelju dana, godinu dana. Želim je do kraja života. Želim da budem blizu... Mogli bismo zajedno kroz život, trnovitim putevima. Ali ona nema 20 godina. A ona je već imala sve: trnovite puteve i ljubav. Treba joj više. I ja:

Znam, nisam Bruce Willis ili Alain Delon. Ona. Nije idealna žena. Neka: Ali ja je volim ovakvu. Sivo-plavo-zelenooki: kesten-pepeljasto-braon:

“Biramo, mi smo izabrani: koliko se često ovo ne poklapa: “

Glupo. Emocije zamagljuju um. Ljubav ometa život. Sve misli su samo o Njoj. Otjeram ih, ali oni ne odlaze. Sve više mi grizu mozak. One, kao usijane strele slepog Kupidona, zabijaju u srce. Jedna za drugom, jedna za drugom: Strele mi prodiru kroz prsa. Jedna za drugom, jedna za drugom: Ove misli, kao oštri brijači u rukama iskusnog dželata, muče moju suštinu. Kako živjeti?!

Kažem sebi: „Zaboravi, zaboravi: zaboravi njen osmeh. Zaboravi, zaboravi: Zaboravi njene oči. Ne pravi još jednu grešku: ona te nikada neće voljeti!” I postepeno zaboravljam:

Druga devojka: Nova godina. Diskoteke. Sweet creature. Sa njom je tako lako i jednostavno. Ali, avaj, moje srce pripada nekom čije srce, nažalost, ne pripada meni.

Zima dolazi. Vruće srce se smrzava. Prekriven ledom. Kakav je osjećaj osjetiti komad leda u grudima. Kakav je osjećaj vidjeti led u očima voljene osobe. Oči su morsko zelene: plave, sive, zelene. U zavisnosti od doba dana, osvetljenja, raspoloženja.

Sačekaj proleće. Moramo sačekati proljeće. Proleće, kada se srce otopi i sve će biti drugačije.

I još uvijek letim u ponor:

POGLAVLJE III. "Dugo očekivano proleće"

i sjecam se:

Dugo očekivano proleće. Proljeće 2002. Opet je vidim. Vidim njen osmeh, vidim njene oči. Osećam se kao beznadežni romantik.

Majski praznici. zovem. Želim da te pozovem u šetnju. Ali ja sam bez teksta. Tako glupo. Kako je ovo glupo. Tako je lako pozvati. Ali ne ona. Ona zaslužuje bolje i više od besciljne šetnje parkom. Sve počinje malim. Ali već je imala ovo:

Njezin rođendan. Dajem joj razglednicu. Želim da joj se svi snovi što pre ostvare. Ona kaze:

- Da, voleo bih da mogu!

Pomislio sam: „Šteta što to ne zavisi od mene:“

Stalno je zovem, brzo i nadam se da se javlja na telefon i eto mene. Ali ona ne čeka mene, ona čeka Njegov poziv. Steta. Ovo je sudbina. Evil rock. Još joj je hladno. Ja sam samo prijatelj. Ali ne želim da budem samo prijatelj. Ne mogu!

Proleće je prošlo. Bašte su procvjetale. Osećam kako moja osećanja blede. I ovo ljeto moram živjeti bez nje. Strašno. Ali svejedno, ona je tu negde. Near. Ona nije pored mene - ona je u meni!

Bol je zaboravljena. Moje srce se ohladilo.

A krv ne teče kroz vene.

ne možeš da nastaviš zauvek,

Zaboravljam na sve i svakoga, ljubavi.

I dalje letim u ponor:

POGLAVLJE IV. "prošle jeseni"

i sjecam se:

Ljeto je prošlo. Jesen je stigla. Ne znam zašto, zovem je. Dogovaramo sastanak. Razgovor ne ide dobro. Počinjemo da pričamo gluposti.

– Ti, Aleksis, nisi čovek. Postani brzo čovek.

Ko sam ja i šta da radim?

- Ti si majmun. Morate učiti, učiti i ponovo učiti!

Već sam bio dobar učenik. Počeo sam još bolje da učim. Šta i kome sam hteo da dokažem. Ne znam.

Nakon što sam je slučajno sreo na ulici, nasmiješio sam se i pozdravio. Rekla je: "Pošto smo se ti i ja sreli tako slučajno, onda je ovo sudbina!" (Zla sudbina!?).I dodala je da ćemo se uskoro vidjeti na Parnasu. Šta je mislila. Zašto je to rekla. Postoji toliko mnogo pitanja na koja nikada neće pronaći odgovor.

: Sesija je završena. Uspješno za mnoge, ali ne sasvim uspješno za mene: morao sam pomjeriti ispite zbog nastave. Zovem svoju voljenu:

- O. Zdravo. Čestitamo na uspješnom završetku. Ovo je pravi razlog za upoznavanje!

Naglo me zaustavila:

-Jesi li sve prošao. Kada ga prođete, onda ćemo razgovarati!

Dala mi je nadu. Za što. Uostalom, znao sam da se ništa neće dogoditi. Zašto mi nije rekla da stanem i da je ne pratim na zov varljivih svjetala. Zašto nije rekla: "Okreni usne!" Nema šanse za tebe!”. Ne bih se uvrijedio. Sve bih razumeo i oprostio. ali:

: Nova godina se bliži. 2003 godina. Položio sam ispite. I odlučio sam da idem all-in. Pišem joj pismo. Ne sećam se bukvalno šta sam tamo napisao, samo se sećam da sam joj rekao „Zdravo, Ždralo!“, pitao šta je bolje: „ptica u ruci ili pita na nebu“ i rekao da sam relativno položio test dobro. I nekako je dvosmisleno nagovijestio da ako postoji nešto obostrano, bilo bi lijepo razmijeniti poklone.

Trenutak istine. Moja voljena mi daje fotografiju u okviru: ona i njeni prijatelji. Šta je ovo. Nagovještaj. Na šta. „Ostavi me na miru!“. Ili “Ne odustaj!”. Odlučio sam da, pošto daje, znači da ima nade.

Glupi dečko. Naivno.

Dao sam joj figuricu ovna. Još uvijek je godina koza. I želja:

Olya!

Tvoj simbolični poklon me je izludio. Neverovatno sam sretan.

To je upravo ono o čemu se može samo sanjati. Hvala ti!

Moj poklon je takođe simboličan. Nije posebno vrijedan.

Samo suvenir. Zapravo, ne osuđuj me prestrogo.

Posebno za pesmu. Razumijem.

Ali ne mogu si pomoći:

Za svaki slučaj - izvinite.

***

Na ovaj svetli praznik,

Kad su se upalila svjetla na velikom trgu,

Želim ti,

Sve što možete poželjeti

Lijepoj ženi poput tebe:

Dobrota i mir na zemlji,

Više sreće i ljubavi,

I takođe mnogo, mnogo godina.

Želim im da se ostvare

Svi tvoji tajni snovi.

Hajde, nasmiješi se!

Ne znam bolju osobu od tebe:

“Sve razumijem, ne mogu si pomoći!”

Da li su moja osećanja zaista izmakla kontroli?

I da li se pokoravaju direktno Svevišnjem ili Svima Dolje?

Još letim: Vjetar mi zviždi u ušima. A površina vode je sve bliže i bliže. Vodena površina mora. Ponekad plava, ponekad siva, ponekad zelena, i bez dna kao njen mistični pogled.

POGLAVLJE V. “Majmun po imenu:”

Padam u provaliju i sećam se:

Novogodišnji praznici su prošli. Sjećam se kako sam u 19 sati ujutro 1. januara 2003. godine došao do otkrića vijeka. A onda, nakon 15 minuta, imao sam poteškoća da otvorim drugi kapak. Zatim je otvorio frižider. Zatim flaša piva:

Problemi na poslu. Glupi klijent. Rekao sam mu da neće dobiti narudžbu do Nove godine. A on viče: “Niko mi nije rekao da ću dobiti narudžbu poslije Nove godine!” Želi novac nazad. Uspjet će!

Zovem svoju voljenu. Često zovem. Za ovu godinu, kaže, ima ambiciozne planove, a ako se bar nešto ostvari, biće srećna.

Retko se srećemo. Ovi sastanci su edukativne prirode: razmjenjujemo literaturu i bilješke. Ona ima posao. Radim. Tokom jednog od ovih „sastanaka“ izgovaram frazu: „Čovek zvuči ponosno, ali majmun zvuči obećavajuće!“ Samo dobra izreka. A ona je odgovorila: „Za tebe: čovek je predaleka perspektiva: „. Šteta je:

14. februara. Valentinovo. Dan oslobođenja Rostova na Donu od nacista. Poklanjam svojoj voljenoj privezak za ključeve u obliku srca.Iznenađena je i ne vjeruje da je poklon za nju, a od mene („Kome. Za mene. Poklon kompanije?“). Ona ima takvu priliku da me zaustavi. Reci mi da ne gubim vreme. Ali ona ćuti: ni “ne” ni “da”. Zašto. I trčim i trčim naprijed. Do ruba. Ivica ponora.

23. februar. Zvala me je. I pomislio sam: zaboravio sam!“ Pa, Aleksis, kako da zaboravim. Nisam zaboravio!" Čestitam mi praznik. Preporučuje se čitanje knjiga Richarda Bacha Galeb Jonathan Livingston i iluzije. Knjige o životu. Odmah sam našao “Galeba”. I pročitao sam ga. Bajka. Ali zamišljen. Značenje: ne morate biti kao svi ostali. Morate se poboljšati i težiti ka gore. Na sunce. Kao ja:

Šta je htela da kaže ovom knjigom. To je nagoveštaj. Možda da pitam direktno. Verovatno nije vredno toga.

Dao sam otkaz - ne ide dobro. Nema velikog uspeha. Kakav udarac za moj ponos. Kada sam to preuzeo, precijenio sam svoje mogućnosti. Valjda sam depresivan. Zovem svoju voljenu - postaje lakše. Ona je samo spasitelj.

8. mart. Dan žena. Dajem joj čestitku. Kao i obično: Iznenađena: „Vau, čestitaju mi ​​8. mart: „.

Draga Olya!

Danas je Osmi mart. želim i ja:

Ne. Trebao bih vam barem čestitati.

Dakle, evo ga: postavio sam sebe

Zadaci su maksimalni, ali je implementacija slaba:

Možda: Jednog dana: Ali biće prekasno.

******

Želim ti:

Pronađite svoju žensku sreću što je prije moguće

Budite uvek mladi i lepi!

Tako da u slučaju bilo kakve nevolje, lošeg vremena

Ostala je isto tako slatka.

Želim da tvoj život bude bez kvarova, cool i cool,

I svakim korakom koji ste napravili, približavali ste se vrhu Parnasa!

Želim ti uspeh u radu, učenju i ostalom,

Više ljubavi, nešto drugo, ali generalno:

Znaš šta sad toliko nedostaje,

U budućnosti će biti dosta, čak i obilje.

I u svetu sreće i ljubavi, okean,

Nadam se da me nećeš zaboraviti:

***

P.S. Olya. 28-35 godina je primarna dob žene.

Bez komentara.

Maksimalni zadatak je njena ljubav. I prekasno je - jer će naći nekog drugog. Ili sam ga možda već pronašao. Samo ne znam za to. Sveto mesto nikad nije prazno!

POGLAVLJE VI. "XXX godina"

May. Vikend. Zvao sam: "Šta radiš za praznike?" Odgovor: "Radim!" Ispostavilo se: šetao je sa prijateljem. Zašto ne sa prijateljem. Ili ne sa mnom?

Bliži se njen rođendan. Želio bih da poklonim pješčani sat sa natpisom: „Srećni ljudi ne gledaju sate. Oni ih kontrolišu." Ne mogu nigdje da nađem pješčani sat.

Dajem ti samo razglednicu i pismo priznanja.

Šta hoću od nje. Da li želim da čujem "da" ili "ne". Ima li nade?

Postoji li nešto za što vrijedi živjeti i pokušati postići. Ima li ljubavi na svijetu?

* * *

Trideset godina će te pogoditi,

To je kao da kamen udara u staklo,

I zle godine neće otići

Nema šanse da se sve vrati:

Proleće detinjstva bez oblaka,

I ljeto tvoje mladosti:

Imao bih sredstvo za večni život -

Dao bih ti ga.

A trideset godina uopšte nije starost,

Samo stanje uma.

Shvatam da nije sve lako,

Na kraju krajeva, imam samo dvadeset i jednu godinu.

Ne znam mnogo u životu

Tek počinjem da živim

Ja, kao i svi drugi, ponekad sanjam,

Želim da postignem nešto tamo.

Ali trideset godina: I tako sam težak,

Tako sam naivna i duhovita

Smiješno, glupo, oprezno

Diram ti srce.

Tražim trenutak za upoznavanje

bacim brz pogled,

I odeš tiho u veče,

Nikad se ne osvrćući.

proslavićeš svojih trideset godina,

Popijte svoju čašu vina do dna.

Priznaj, Olja, ne primjećuješ

Da te volim je nemoguće.

A ti ćutiš i nema odgovora:

Ne znam da li me volis:

TI SI OLYA NAJBOLJA NA SVIJETU!!!

AH, OLYA, VOLIM TE!!!

Sutradan pada kiša. Nisam poneo kišobran sa sobom. Hladni tokovi kiše, nošeni vjetrom, udaraju mi ​​po licu. Danas će se sve ili nastaviti ili završiti. Prilazi mi blizu. Osjećam toplinu njenog tijela i čujem otkucaje njenog srca. Gleda me u oči, nasmiješi se i kaže (nije joj ovo priznanje):

- Alexis. Sve sam video, primetio: Ali ne mogu da ti uzvratim osećanja. Ponašaću se prema tebi kao i pre!

Nasmejem se: „U redu. Dobro!". Ali šta je dobro u tome?

* * *

Svi dani našeg poznanstva, svi dijalozi, pozivi i pisma projurili su mi kroz glavu kao vihor. Pokušavam da saznam: šta je razlog zašto ona ne može da uzvrati moja osećanja. Razlog leži na površini, ali želim to čuti od nje.

- Olja, reci mi šta je razlog?

Lice joj se menja (uvek mi se činilo da imam dve Olje: jedna je romantična i vesela, druga proračunata i čvrsta).

- Šta hoćeš od mene?

– Imaš još jednu, zar ne?

- Pa da!

- A ti, Olja, ovako: ima nekoga, dajem ti pesme, pratim te, a ti me ne zaustavljaš?

- Pa, dobro si uradio. Tako bi trebalo da bude. Ženama treba ukazivati ​​pažnju. Žena mora da je prevrtljiva!

Pitam šta je htjela da mi kaže knjigom Richarda Bacha. Ona odgovara da ne treba tražiti tajni smisao u njenim riječima i djelima - nije bilo ničega.

Ona nije u pravu. Žena ne treba da bude podmukla. Mora da je mudra.

Znam da će potrajati godinu, dvije ili tri. Zaboraviću je. Ona će postati samo lice u gomili. Ko je njen izabranik. Je li vrijedilo igrati. Siguran sam da je napravila pravi izbor. "Život je kratak i treba ga živjeti tako da kasnije ne bude strašno bolan", napisao je klasik.Nema potrebe da žalite ni za čim.

Ljubav je igra: Bez daljnjeg.

Ne znam za tebe, ali za mene.

Osećao sam se veoma dobro

Uveče, seti se tebe.

POGLAVLJE VII. "Padam: "

I padam i padam. Vodena površina je sve bliža. Pozdravljaju me sivi, plavi, zeleni talasi. Ovo nije more, ovo su njene oci:

Vjetar mi zviždi u ušima. Ova divlja brzina. Neki osećaj lakoće i slobode. Apsolutna sloboda. Idealna sloboda. Jurim pored galebova, osvajača zraka i neba. Možda me Jonathan Livingston može vidjeti. On je kao ja. I ja sam kao on. I ja sam, kao i on, težio nečemu. Ali on nema parafinska krila. I on je rođen da leti. Rođen je kao ptica. A ja: Oni koji su rođeni da puze ne mogu da lete.

(Možete dodati: ali on će puzati gdje god puzi :).

Hit!!. Moje tijelo je ležalo ravno na površini. Bol. Divlji bol probija moje tijelo. Moje slomljeno tijelo svakim minutom postaje sve teže. Voda me ne može zadržati. Počinjem da tonem. Potonite na dno. Davim se. Davim se u njenim očima. Oči koje menjaju boju u zavisnosti od doba dana, osvetljenja i raspoloženja. Nekad su plave, nekad sive, nekad zelene. Kao morski talas. Davim se u njenoj kosi. Kashtanovs. Pepeljaste. Rusi. U zavisnosti od doba dana, osvetljenja, raspoloženja. Postajem dio toga. Stapam se sa njom. Konačno smo zajedno!

Hladno ljeto. 2003 godina. Osmesi, izlasci sunca. Zalasci sunca, buketi ruža:

“: Podigao se na dvije hiljade stopa i pokušao ponovo: ulazeći u zaron, ispružio je kljun i raširio krila, a kada je dostigao brzinu od 50 milja na sat, prestao je da ih pomjera. Trebao je nevjerovatan trud, ali je postigao svoj cilj. Deset sekundi jurio je kao neuhvatljiva senka brzinom od 90 milja na sat.Jonathan je postavio svjetski rekord za najbrži let galebova!

Ali nije dugo uživao u pobjedi. Čim je pokušao da izađe iz ronjenja, čim je malo promijenio položaj krila, uhvatio ga je isti nemilosrdni neodoljivi vihor, jurio ga je brzinom od 90 milja na sat i razderao ga na komade kao naboj dinamita: Ne visoko iznad mora, galeb Džonatan nije izdržao i srušio se na vodu tvrdu kao kamen:

Kad je došao k sebi, već je bila noć, lebdio je na mjesečini na površini okeana. Otrcana krila bila su ispunjena olovom, ali je teret neuspjeha pao na njegova leđa kao još teži teret. Imao je nejasnu želju da ga ova težina neprimjetno odvuče na dno, a onda bi, konačno, sve bilo gotovo. Počeo je da roni u vodu: “.

(Richard Bach "Galeb Jonathan Livingston")

ŠTA JE TO BILO:

ŽENSKO PENJANJE ILI MUŠKA GLUPOST?

PREVARA ILI SAMOOBMANA?

Alexice Schneider od 07*2003

&nbsp