Voroniny

Romansa studentskih godina, 1969
Posvećeno hrskavom krompiru na zavejanim poljima kolektivne farme.

Druga godina, “letnja praksa” - nedavno sam pronašla kovertu starih c/b fotografija sa ovih “vežbanja”, možda ću na svojoj stranici organizovati “album studentskog kolektiva”.

Te godine smo imali sreće sa vremenom: suh, vruć avgust. Selo je takođe imalo sreće: predsednik je dodelio lično kupatilo za pranje učenika. Te subote mi je palo da dežuram u kupatilu. Voda - u kantama iz bunara, suhi trupac, prethodno dezintegriran motornom testerom - raspršuje se ispod sjekača u trupce. U stvari, umorna sam. Već pada mrak, ali nema manje onih koji žele da se umije, pa je sada stiglo dvadesetak devojaka iz NISA (Novosibirski institut za građevinarstvo i arhitekturu), prve godine, verovatno, možda čak i - novoprimljene kandidatkinje - veoma visok, u vrtićkim uniformama, u ogrtačima, peškirima u torbama gomilaju se po kupatilu dok ja, pod vođstvom samog predsedavajućeg, grabljam pepeo, punim ložište na vrhu užarenog uglja iseckanim cepanicama i slušam predsednikovo pijano brbljanje.

O njegovim herojskim djelima: predsjednik se borio u SMERŠ-u (vjerovatno laže), zatim je igrao trikove u Orguljama (brbljanje!), ozlijedio se - ruka mu je uvijena unatrag - bacila ga Partija na mjesto predsjednika. Djevojke šapuću na vratima svlačionice. Predsjedavajuće usne gotovo se sline: o, volio bih da sam ih imao prije.

- Pa, ima ih puno.

- I pet minuta za svaku - sve bih rastrgala.

- Da, svi su nekako mali, deco...

- Jesu li ove male. Da, ovo su kobile. Zar nisi video malene. Dakle, kada su rođaci osuđenih pograbili, mi smo se dovezli noću, ding-ding, telegram... - i u kolibu, i eto oni iz kreveta, topli, sve žene su odmah došle, nisu prezirali nijednu. Ponekad se to dešavalo sa obe ruke, kao da jebeno vučeš kondom. Ništa, ni jedan nije poginuo, svi su poslani na scenu. I šta. Neki ljudi počnu da nastupaju, do đavola, ja ću se žaliti, pisaću, ali čim uđeš, ona će da se ućuti, ona će sama, sama će se popeti u auto-vagon. Evo ga. Nauči student. Morate biti sposobni da radite sa ljudima.

Predsjedavajuća se iskrivljena ruka trese i skače...

Mnogo godina kasnije pročitao sam priču AI Solženjicina "Ruka" - bio sam šokiran sličnošću.

- Nemojte se previše maziti, dok se svi peru, nemojte se mešati. Žaliće se, kučke. Onda će ostati kao jedan, po dogovoru, ali bez svjedoka.

Predsjedavajuća je ruka ponovo počela da skače.

Ovo je naredba. Dežurni u kupatilu posljednji se pere. Drva zadržite za sebe i par kanti vode. Pa, hajde - nemoj ga slomiti. Mokra mi je ruka dodirnula ruku.

Djevojke se dugo peru, bljeskaju u svlačionici, sipaju vodu, cvile. Drijemam uz ovu "živu muziku" na hrpi dasaka ispred kupatila. Pada mrak. Brbljivo jato vretenaca, sa glavama umotanim u peškire, proleti kraj mene i nestane iza kapije. Sve. Moj red. Peć se ponovo puni drvima, rezervoar se puni vodom, poslednji odlazak u bunar je za hladnu vodu, za polivanje. Na pragu je tamna figura. Dečko. Djevojacki glas

- Izvinite, kasnim, zar ne.

U naletu velikodušnosti - pa, kuda ići.

- Ne, povratio sam drva za ogrev i malo vode specijalno za vas, molim vas, gospođo.

- Hvala ti. I niko drugi neće doći.

- Ne, ti si poslednji. Sva para je tvoja.

minut kasnije:

- Ne mogu, tako je lagano. Vidite li sve kroz prozor.

- Okačite haljinu na prozor, ugasite svijeće - ima dovoljno svjetla iz peći.

- Da. Hvala ti. Zar nećeš svratiti. Iskreno.

- Neću. Iskreno. Ja sam ispred kupatila, na daskama.

Idem do svog kreveta. Pet minuta kasnije, glava viri iz vrata kupatila:

- Možeš li da sedneš ovde, iz nekog razloga me je strah.

Vraćam se u garderobu.

- Samo ne gledaj, molim te...

- Neću, obećao sam.

Shvatam situaciju veoma ozbiljno. Imam tri sestre. Njih dvoje su najmlađi, a ja dobro poznajem strahove jedne devojke od mraka i prazne sobe. Sjedim u svlačionici i pričam kroz vrata. Devojka se tek upisala, bila je budući arhitekta, imala je dobar solidan crtež, zahvaljujući svom crtežu je prošla na konkursu, iako je imala poseban tretman od strane komisije i dugo je ispitivana tokom intervjua. Kažem vam da sam i sam to učinio nekim čudom. Neka visoka, crvenokosa devojka me je spasila dok sam sedeo na pisanoj matematici, radio na svojih deset zadataka, od kojih je jedan planimetrija, koja se jedva učila u školi, i dva zadatka o diferencijalnim jednačinama, koja se uopšte nisu učila. Izašla je sa svojim komadom papira i zadržala se kraj mene pola minuta, nacrtala olovkom isječak u planimetriji, skicirala rješenje u oba difura - trebalo je samo da ga zaokružim svojim rukopisom. Nikada nisam saznao ko je moj spasilac, nisam se sećao, bio sam u očaju

Smeh ispred vrata:

- Mogu da zamislim... imamo jednu devojku - priznala je - izašla je mokra i nije primetila da je mokra.

Hajde da se smejemo zajedno.

- Imam sreće, imamo dobre učitelje u Salairu...

Tišina ispred vrata:

- Gde. U Salairu. U fabrici.

- Ne, u Khasanu, škola 25.

- A ja sam iz fabrike, škola 26.

Skoro sam joj uleteo na vrata. Na drugom kraju Unije - zemljakinja.

- Hteo sam da idem u Moskvu - ne mogu u Moskvu, a najbliži arhitektonski je u Novosibirsku.

- I naš fizičar, Izjaslav Mihajlovič, odveo me je u Akademgorodok i razboleo sam se od univerziteta.

- Znam. Ginsburg.

- Zašto znaš, on je iz škole 25.

- Zato što Ginzburg, Izjaslave Mihajloviču.

- Ne razumem...

Smeh ispred vrata. - Okreni se, moram da iskočim, a ti imaš svu odeću.

Okrenem se. Lagana senka je proletela kroz vrata, iza kupatila..., posle nekoliko minuta - skrenuti. Senka se vratila u parnu sobu.

- Tamo je potpuni mrak i kao da ima magle... Hoćeš li i ti da se umiješ.

- Ne znam..

- Nema potrebe, nekako sam uplašena. Sada ću samo isprati i iscijediti veš, u redu.

Tiho napuštamo kupatilo. Vau. Mliječno gusta magla koja gori od hladnoće. Nema šanse. hodam. Padam u neku vrstu blata. Spotaknem se o nešto. Osjećam rukama ogradu. Kapija.

- Prati moj glas.

Osecam njene ruke. Opet prljavština.

- Pa, hajde da uradimo ovo, ja sednem, ti se popneš na moja leđa, a ja te nosim. U svakom slučaju, nisam se oprala i nosim čizme. Stići ćemo tamo nekako.

Vrući teret mi je pritisnuo leđa, pokušavam čuti svoje srce. Držim se jednom rukom za ogradu i idem niz ulicu do potoka. Gdje dalje.

- Hajde da se popnemo na brdo, više je od magle, videćemo nešto.

Gaženje kroz potok, strma padina, korov. Izašli smo iz magle. Nebo je ispunjeno najsjajnijim zvezdama. Suva strništa, redovi sušenog sijena. Oko brda je neprobojna tama - ni svjetlost.

Skliznula mi je s ramena i sjela na neki široki kamen...

- Oh, kako je toplo.

Kamen je vreo, dnevno ga sunce greje od maglovite vlage.

- Šta se desilo ovde.

- Crkva je, očigledno, kasnije srušena, kao i svuda, ali ovo - temelj je ostao...

- Kako znaš.

- Ja sam arhitekta. (Smijeh). Dakle, Polyarnaya je tamo, što znači da je ovo istok, a tu je i Oltar. Položite glavu prema oltaru.

- Za što.

- Tako bi trebalo da bude. Verovatno ćemo biti ovde do jutra.

Sjećam se da se kamenje brzo hladi i oduzima ljudsku toplinu. Ja ustajem. Sakupim suvo sijeno, položim sijeno u debeli sloj na kamen i otkotrljam ga oko njega. Skidam kišnu jaknu.

- Hajde ovo, ja legnem na sijeno, ti legni na mene, umotaj se u sijeno i pokrij se mojom vetrovkom.

- Zar nije teško.

Lažem sa samopouzdanjem: moja sestra i ja smo uvek ovako noćili u šumi kada smo izlazili da prenoćimo da kupimo brusnice.

Opet mi je vrela težina. Njeni prsti uklanjaju suhe vlati trave sa mog lica, njen obraz leži na mom obrazu.

Vrti mi se u glavi od blizine njenog disanja, pokušavam da zadržim svoje da mogu udahnuti njene izdisaje, udahnuti vazduh koji izdiše. Onda ću, kasnije, pročitati Bunjinovo "Lako disanje".

- Poljubi me. - čuje se moj sopstveni glas kao sa strane, bojažljivo, bojažljivo.

Usne se dodiruju negde blizu mog nosa..

- Dosta, molim te, ne mogu da se ljubim, slabo mi je srce, a ako se uzbudim, mogu da umrem...

Bojim se da se pomerim, da ne uplašim ovo čudo - zvezde, njen dah, krajičkom oka vidim njene usne.

Usne su se pomerile - slušajte, ovo još nikome nisam pročitao. Neki nepoznati, valoviti zvuci jezika, melodične fraze - pa prevod na ruski, stihovi koji ne liče ni na šta.

- Šta je ovo.

- Ovo je pesma ljubavi. "Pesma nad pesmama".

- Divno.

- Ipak bi. Kad biste samo znali koliko je stara ova pjesma.

- Hoćeš li mi dati da čitam.

- Smeh - možete sami da pročitate, ali nećete naučiti...

Dirnut do brzog (ja sam pjesnik!) pročitao sam nešto iz svog „dvorišnog ljubavnog teksta“.

Prstima pritisnu moje usne usred rečenice.Ona čita nešto nevjerovatno, probijajući dušu do te mjere da krvari.

- SZO.

- Marina Cvetaeva. Ovo će biti tvoja prva ljubav, ljubav celog života. - Zašto. - Znam. Smatraj me svojom Kasandrom.

- SZO.

Smijeh. Gospode, kako se ona lagano, tiho, neuvredljivo smeje.

- Saznaćeš, sve ćeš saznati, pametan si. Prsti mi dodiruju obraz - i u tvojim očima su zvijezde.

Pokušavam da je zagrlim, njeni prsti vraćaju moju ruku nazad.

- Pokušajte da sublimirate želju. Niste razumeli. Vi to zaista želite, znam, ali sada nije vrijeme ni za mene ni za vas, ali od naših želja možemo izgraditi svoj Hram. Upravo sada ležite na temeljima Crkve. Vi ste Crkva – Hram vaše Duše. Izgradite njegove zidove mentalno, podignite ih na zvjezdanu kupolu, crpite želju iz sebe i gradite zidove od nje. Uzmite si vremena, kamen po kamen, skinite višak, ukrasite pločicama, luk po luk. Gradite mirno i pouzdano. Ovo će biti i moj Hram.

I odjednom sam fizički osetio kako beli ažurni zidovi dignute katedrale rastu oko mene...

I ispostavilo se da je bilo toliko važno i teško da se, kada sam se probudio, magla slegla. Jutarnje sunce se rasprsnulo između trepavica. Ukočio se, bojeći se pomjeriti. Njen obraz na mom licu. Blago otvorene usne na mojim usnama. Paučina balavi... Kako sam htela da ispružim ruku i poližem ovu paučinu.

Osjetio sam svoje buđenje.

Laughed

- Zatvori oci.

Čujem drhtanje slamki. Šuštanje zatvarača - ne okreći se.

Lagani koraci, bježi u stranu, vrati se - sada - ti.

Trčim preko padine. Čuvam dugo, dugo vremena. Kako je to izdržala.

Vratio sam se, ona se već spremila, divio sam se najlepšem licu na svetu, njenim očima - mojoj maloj tamnoputoj devojčici. Tamni prsti hvataju ugalj iz stare ložišta.Na kamenu oslobođenom od sijena ispisan je broj grupe, ulice, kuće - to je u Salairu.

Trčimo niz brdo - raziđemo se, svako svom jutarnjem razvodu. Nakon razvoda, grabim svesku iz ranca, jurim na brdo, prepisujem sve sa kamena.

NISI - oterali su nas na njive druge farme, "za žito", mi - da ginemo "za krompir".

Konačno, povratak sa “vježbe” - iste noći - na željeznicu. stanice i kuće, do Salair-a. Kako se beskrajno otegla noć. Jutro. Od autobusa - do autobusa i do fabrike. Fabrička planinska padina. Povrtnjaci, ograde, jake brvnare. Hodam ulicom, hvatam poglede. Na vratima se kuca. Iznenađeno odraslo lice. Ispod ruke moje majke izmiče moja Ljubav, moj život, moj san, onaj bez kojeg ne mogu ni sekundu.

Moje malo tamnoputo čudo, umotano u plavu haljinu - ogrtač (sa maminog ramena?). Nečujno su me uhvatili za ruku i odvukli na kraj bašte, iza suncokreta, iz šest pari očiju koje su se pojavile na vratima i prozoru njene kuće.

Pritisnem te uz sebe, zapetljam se u tvrdoglave lokne, zarim usne u tvoje uho, u tvoj vrat, u tvoje usne...

- Zašto??.

- Ne radi to, molim te.

Ljubim vrat, zavijam dugmad haljine...

- Kako želim da te pogledam, pa, bar jednom.

Nakon lagane tišine, njeni prsti otkopčavaju dugme, pa još jedno (srce mi eksplodira sa svakim otkucajem, ispunjavajući cijeli svijet zujanjem u ušima). Rubovi haljine (ogrtača) se raspadaju. Na neverovatno lepom, tamnoputom telu - običan beli pamučni grudnjak....., iste gaćice. Prsti, drhteći, nestaju iza leđa, grudnjak se spušta - dvije dojke, gotovo se ne razlikuju po mraku od tijela, kao dvije polovine jabuke, papile crnog graška. Dolazim do njih. Prst pokazuje na rupu između njih.

- Evo..

Ljubim rupu, još, više, gušeći se njenim mirisom...

Mnogo godina kasnije, pisaću bez razmišljanja o njoj, ali nakon što sam napisala, setiću se nepoznatog kotrljajućeg, melodičnog jezika, i tamnih, zadimljenih uvojaka, i tamne kože, skoro crne, i rupice između tvrdih sićušnih grudi.

„Kako je mirisalo na filc i med

Zemlja dobrodošlice."

Pisaću i čuću glas stočara, i šuštanje filcanih šatora kako se motaju, videću tri posude vode na ulazu... Ali to je kasnije.

A onda sam, pažljivo, pažljivo povukao, ogrtač je bio umotan i zakopčan. Uhvatile su me jagodice i tiho, tiho, blizu, blizu, rečeno mi je:

- Nema potrebe da insistirate, molim vas - ništa nam neće uspeti.

- Zašto??.

Odvojeno, slog po slog, vrlo tiho:

- Zato što sam Jevrej.

- Gruzijac, Jevrej, za mene si više Gruzijac, imamo 200 nacionalnosti.

- Jevrejin, to nije nacionalnost (njen smeh, njeno cerekanje)

- Šta onda. (moj očaj..)

- Dijagnoza i sudbina. Sami ćete razumjeti. Mnogo ćeš čitati. Toliko. Ponovo su mi prsti dodirnuli usne. Uskoro se udajem. Biću izručen. Negde, daleko, daleko odavde - saznaću pre samog venčanja, nije važno. Rodiću dvoje, možda troje dece, naše porodice rađaju koliko mogu, ali ja sam loše srce. I ja ću se vrlo brzo promijeniti, mi se brzo mijenjamo.

- Obećavam da ću te čekati na ovom mestu, u ovo isto vreme, za trideset godina. Ako se ne zazireš od mene (tvoji prsti su mi stisnuli moj protest među usne), i ako u tvojim očima vidim iste zvijezde kao tamo u selu, usrećit ću te, na pola sata, ili nesrećnu. - to je isto tako.

- "Radost i tuga su sve iste"

- Jel ovo Cvetaeva.

- Ne, ovo će biti tvoja druga ljubav, provjerena i racionalna, - Gippius.

- Hoće li vas odvesti u vašu istorijsku domovinu.

- Nisam spreman da živim u našoj istorijskoj domovini. Potrebno je puno volje i snage da živite među životinjama, da zaspite sa oružjem u rukama i probudite se sa oružjem u rukama.

- Ali rat će uskoro završiti, životinje će biti rastjerane.

- Taj rat nikada neće završiti, a životinje nikada neće biti rastjerane. Jer srce Zveri je ovde. (Udarila je petom po baštenskoj zemlji.)

Srce zveri je ovde, na ovoj zemlji, u ovoj zemlji.

Uskoro ćete shvatiti da je to jedini dostojan razlog

život ovde je otpor zveri. Shvatićeš, u stanju si da razumeš, možda neko iz ovog grada.

(Nisam dobio ništa.)

Čuo se glas iz kuće.

- Pa, moram da idem. 30 godina kasnije, ovdje, na ovom mjestu, u ovo vrijeme. Prepoznat ćete me po ovoj plavoj haljini.

Godine. Prošle su godine. Radio sam u Salairu i rudnik je zatvoren. Pogon za preradu je pušten u rad. Autobuske rute su nestale. Jedini autobus putuje kroz grad, prolazeći kroz fabriku. Godinu za godinom, kada retko posećujem roditelje, sa prozora autobusa posmatram kako kuće i bašte nestaju, kako se padina fabričke planine pretvara u zakorovljenu pustoš.

Nakon ranjavanja, tek što sam ponovo naučio hodati, idem sa suprugom i sinom kod roditelja. Autobus je, neravan i neravan, skrenuo u fabriku. Sjedim, prislonjen bokom na prozor, moja žena, iscrpljena zagušljivošću i mojim hirovima, sjedi pored prolaza, podržava me, a sin mi osigurava glavu s leđa.

Iza prozora, na planini, među trgovima suvog korova - plava haljina...,
požurite do prolaza...

- Kotya - Kotya, strpi se, nije još dugo, sada ćemo stići...

„Pozdravljam te, moj poraz.

Volim te i pobeda tačno,

Na dnu mog ponosa je ponor poniznosti,

Radost i bol su sve iste.

Pozdravljam te, moj poraz.

Dobio sam posljednju kap radosti.

I samo jedno znam da je istina:

Svaka šolja je ispijana do dna."