Pljuskanje zbog pušenja

Maks je uvek doživljavao čudnu privlačnost prema mrtvima: kao dete je primetio da tokom sahrana dobija erekciju, ali je bio premlad da shvati šta je to zapravo. A to je shvatio tek kada je upisao Medicinski fakultet: specijalista anatomije se pretvorio u predmet obožavanja. Nije mogao da shvati šta objašnjava ovu privlačnost sve dok jednog dana grupa u kojoj je studirao nije izabrala specijaliste za anatomiju kako bi proslavila uspešan ispit. Kada se popije znatna količina alkohola i popuši mnogo marihuane, počela je igra karata, gdje je glavno pravilo bilo da poraženi mora striktno ispuniti svaki hir pobjednika. Želje u početku nisu išle dalje od nevinih poljubaca, zatim su postepeno prerasle u ozbiljnije, ponekad potpuno neskromne, ali nakon sat vremena i ovo je dosadilo.

Desilo se da je leš jedne devojčice ležao u kabinetu za anatomiju, a neko iz grupe je to ipak primetio. Taman kada se pažnja grupe na leš povećala, Max je izgubio. Pomisao na odnose među spolovima ušla je u nečiju zadimljenu, nesvjesnu glavu. Grupa je aktivno podržavala ovu želju, smijehom i zvižducima, a svi su maksimalno pažljivije pogledali Maksa u svom stanju, pozivajući ga za sto gdje je ležala mrtva djevojka.

Nije bilo kuda, pa joj je prišao. Na nozi je pročitao natpis na etiketi, koji je ukazivao samo na njeno ime - sve što se znalo o njoj. „Karina je retko ime, ali prelepo...“ pomislio je. Tada je Max pogledao u njeno lice - pogodio ga je ponosan, pomalo arogantan izraz njenih otvorenih očiju, koje još nisu prepoznale smrt razuma.Izgubio je glavu, i njega je već obuzela želja i više se nije mogao suzdržati: Maks je nervozno skinuo pantalone i popeo se na sto. Otprilike minut Max je milovao njeno hladno tijelo, šapćući joj neke nježne riječi na uho. Njene okamenjene bradavice izazvale su u njemu ludilo, ali on se suzdržao, odlučivši da završi proces "uzbuđenja". Više nije obraćao pažnju na to da je grupa već odavno krenula u novu igru ​​i kao da je potpuno zaboravila na njega - odlučio je da stvar privede kraju.

Kao da ga je nešto spolja tjeralo na završetak. U njeno tijelo ulazio je polako, čak oprezno, kao što obično ulaze samo djevice ili vrlo bliski, možda voljeni ljudi. Za njega više nisu postojali pojmovi kao što su moral, etika, javno mnijenje, perverzija: postojali su samo Max i Karina. Postojala je ljubav.

Kada je Maks završio, glava mu je bila ispunjena mislima, a onda je počela unutrašnja borba. S jedne strane, bio je užasnut onim što je uradio, a sa druge, kada se sjetio hladnih i nimalo mrtvih očiju, poželio je sve to ponoviti.

Više mu nisu bile potrebne žive devojke.

Max je sjedio kod kuće i intenzivno razmišljao: šta je ipak ispravno. Pobijedila je dotad spavala strana njegovog uma. Noću je istrčao iz kuće i strmoglavo pojurio prema univerzitetu. „Koliko je vremena prošlo. Šta bi ova čudovišta mogla da urade Karini. Možda je već počelo da se raspada. Nije bitno. Ljubav uvek pobeđuje. “- ove i stotine drugih misli proletjele su mu kroz glavu dok je trčao. Na samo njemu poznate tajne načine ušao je u prostoriju u kojoj su bili leševi i počeo da traži Karinu. Bio je veoma srećan kada ju je ugledao u jednoj od kada napunjenih formaldehidom: ležala je netaknuta. „Nismo stigli tamo. Nismo uspjeli. Nismo uspjeli!” obradovala misao u njegovoj glavi.

Maks je počeo da traži krevet za seks, ali je bio uznemiren što Karinu nema gde da stavi osim na pod. Vlažnim očima razgledao je sobu. Njegovu pažnju brzo su privukle kuke koje su visile sa plafona, a udaljenost od poda odgovarala je Karininoj visini. Učtivo je zamolio izvinjenje, rekao da je to potrebno i, objesivši Karinu za ruke, počeo je milovati njeno već prilično pokvareno tijelo. Komadi kože i mesa ostali su mu na rukama, ali Max više nije vidio ništa osim Karininih umrtvljenih očiju. Napola truli leš nije mogao izdržati opterećenje i bio je potrgan na pola, ali Maks to nije ni primijetio, nastavio je da se trza za donju polovicu tijela, a zatim otkinuo gornju polovicu s kuka i pritisnuo bezruki komad meso sebi, već bez kože i svojih voljenih očiju: širile su se po leđima. Kada je Maks završio, radosno je vrisnuo: Čuvar je dotrčao kao odgovor na vrisak, a u očima mu se ukazala slika koja ga je potom odvela u duševnu bolnicu: Maks se popeo u kadu sa formaldehidom, dok je grlio bezobličan komad trulog mesa i vikao to. Sam Max je bio prekriven crnom krvlju i trulim mesom. Pamet stražara bio je dovoljan samo da pozove policiju i hitnu pomoć. Onda je poludeo.

Maks se jedva otrgnuo od lešine koju je neumorno ljubio i nekako divlje se smijao. Počeo je da se migolji kada su ga konačno otkinuli. Tada je Maks prestao da se opire i počeo bespomoćno da plače:

U duševnoj bolnici nije ostao dugo - ne više od godinu dana: obesio se, ostavivši cedulju u kojoj je bilo mnogo romantičnih pesama i reči da je ljubav data od Boga, a samo Bog ima pravo da je uzme. daleko, te da ide na vjenčanje sa svojom voljenom Karinom.