Savjetujte mi šta da radim

Petao je već zapeo, nema izlaza, sad čekaj prvi zrak.

To je smiješno, zar ne. Prvi zrak, prvi je i poslednji.

A soba je još mračna, tako mirna, a ti tiho dišeš... beskrajno bi slušao i gledao.

draga moja curo...

Šetači po zidu kucaju i kucaju - prije, prije!

Znate... čudno, krv mi je hladna, zašto mi lupa u sljepoočnicama, zašto mi ruke drhte, plašim se da dišem - čini se da će cijela kuća čuti - zašto?

Moram da idem, izađi brzo, zapaliću u dvorištu i zapamtiti kako se zovem.

Međutim, ne, ne sećam se, nemoj, jedva se sećam, skoro ništa, ali video sam te i setio sam se...

Setio sam se tvojih očiju, tvog osmeha, tvojih isklesanih ušiju. Skoro je pojurio preko, skoro stao.

Bilo bi lepo, zamišljam - zdravo, pozdrav sa onog sveta!

A ako nije umro, nije bolje - bijel je kao zid, oči su mu pune rupa, a šape kao da su izašle iz zamrzivača.

Generalno, nije me zaustavio, ali me je otpratio kući, nisam mogao da odolim - prokleti gubitnik.

Uostalom, stariji su mi rekli: „Kad vidiš nekoga, setiš se, beži, nije sada tvoj.

Treću noć danas, kao u bajkama, treću noć sjedim pored tebe, na ovoj škripavoj stolici, držim znakove da se ne probudiš i gledam.

Gledam, devojko moja, gledam, gorak fudbal u mojim grudima, ne mogu da plačem i ne mogu da ne plačem.

To je to..., skinuo sam znakove, provjerio - ništa, otišao.

A sa vrata... "ko je ovdje?" ... smrznuto ...

“Ko je tamo... ko... nije... VI?!”

Pa, ne mogu, ne mogu, nisam te probudio - probudio sam se, e, bar reč, pogledaj u oči, seti se pokreta, kako...

I opet - „Jesi li.... Ti..., ti... ti... Gospode... nemoj da se probudiš... ne idi... molim te, ne idi... ne mogu ponovo... ”

Kao strujni udar. Šta sam uradio, a šta da radim sada?

Cao bebo.Vraćam se - čedno pokušavam da sednem, gde tamo, uhvatih se za ruku - oči su mi ogromne, grozničavo sijaju, pokušavam nešto da kažem, zubi mi cvokoću, dišem, kao da Trcao sam celu noc...

A prokleti šetači su potpuno utihnuli, kao da ih nema!

Pa nemoj da plačeš, nemoj, pa ako hoćeš, doneću ti vode, pa...

Gdje tamo. Drži me za ruku, nećeš me pustiti.

Vena na mom vratu kuca, voleo bih da mogu da stisnem usne kao tada, mogu li da odolim. br.

“Kakva prehlada..., smrznuta..., da te zagrijem..., gdje si bio...?”

“Pa gde..., sam sam..., potpuno sam..., ja sam...”

Djevojko moja, sunce moje, kako mi je lose bez tebe!... Nisam ni znao koliko je lose...

Šta da radimo sada. Na kraju krajeva, ostalo je još samo malo, svetlost će uskoro, sunce, ipak...

- Moram da idem... ja...

- Neću te pustiti..., nigdje..., s tobom..., nigdje...

Pa šta da radiš, šta da radiš, ionako ne možeš, i... pa da opet umreš, budalo prokleta, šta si uradio, šta sad da radiš?

Kao pad u ledenu rupu - "dušo, ne mogu biti ovdje, ne mogu, izgoriću čim svane..."

U očima je zbunjenost, ništa ne razumeš,

- „hoćeš li spaliti.... Kako ćeš spaliti.... Zašto…?"

-... Pa, shvati, ja sam sada drugačiji, morao sam da umrem - izvukli su me, ali samo...

- Još jedna... kakva glupost..., evo ti... moja... nikome ne dam..., ja..., prevarena si, draga moja, ti...

- Ne. Pogledaj me, ličim li na sebe.... Pogledaj…

- Ne vjerujem. Ne..., ne..., ali...

- Veruj mi dušo, moram..., već sam...

- Ali hoćeš li doći. Uostalom, doći ćeš.... Uostalom..., obećaj!

- ja…

- Šta???

- Kasnim…

- Ti... šta... neće te pustiti da me vidiš?

- Ja... već je svetlo... ja...

- Ti... rekao si...

- Da…

- Neću te pustiti unutra!!. Neću te pustiti, radi šta hoćeš, neću te pustiti... bez tebe... ne...

- Video sam te, razgovarao sa tobom... sada...

- Čekaj, ali svetlo je... ali negde si bio... pre... tokom dana... pre... na kraju krajeva...

- Bio sam... ali tamo... samo je... mrak je, nema...

Iskačeš iz kreveta, trčiš, vidiš sve prozore, pukotinu ispod vrata, tražiš čime da to prekriješ... spavaćicu... sve.

- Vi..., bilo koje svjetlo je štetno za vas..., ili..., mogu li koristiti lampu.... ...gledaj...ja...

Znate, prvo nisam ni razumeo, pokušao sam da objasnim - "Ja - razumete, ja sam zli duhovi, ja sam drugačiji... ja"

"Ti... ti me više ne voliš?"

- Glupo... ali ovo je skoro sve što je od mene ostalo, to...

- Oooh... Kakva je to razlika za mene. Ko si, šta si ti - moj si, vratio si se... ti...

- ja…

- To je to, umukni...

Pritisneš usne na moje - “Jadniče moja, kako ti mora da je hladno...”

„Dođi... dođi meni... evo... dođi.”

Čvrsto se držiš za mene draga moja srećo, ne verujem sebi...

Moja devojka, najviše... Kako si lepa - opet skoro da plačem, kako si...

Kao i pre, zarila sam nos u rame, pored sebe, ne plašim se više ničega, sve dok ti...

- A ti... jesam li ti nedostajao?

- Jesam li ti nedostajao???

Ne možete da zamislite šta mi se sada dešava, kakvu nežnost imam unutra, beskrajnu, do bola, prema mojim zgrčenim prstima, dodirujem ga - lagano, lagano, skoro bez težine, mazim usne, mazim kosu. ..

Grlo mi je tako stegnuto, stisnuto, gutam, više...

Već se smiješ, još uvijek bojažljivo, još su ti suze u očima, ali već se smiješ, smiješ se...

Lisice mala... dušo... crvena moja, kako sam bez tebe sve ovo vrijeme...

Tiho ljubim - oci, kapci, leve, desne, gorke, nezne usne - nadimaju se...

Lasto moja...

Prođem ti po vratu a ti se smrzneš, ne dišeš, ne mrdaš se...

Uz stenjanje, dah mi izbija, uhvatiš me za ruku, povučeš me k sebi - čekaj, da se sjetim, da te vratim, zatvorenih očiju, pusti me da te prođem cijelog, jezikom, usnama , pusti me da se napijem, daj da udahnem u tebe.

Nikad nisam mislio da miris može biti san, sad znam - šta je tada bilo poludelirijus, polu mrtvo - tokom dana tada... draga moja...

Zatvoriš oči, a kapci ti drhte, gledam te, ne mogu te se zasititi, ruke moje - ruke su te već zapamtile i miluju te - prvo bojažljivo, a onda sve odvažnije...

Zašto sad plačeš. Sve je u redu, sve... mi... smo zajedno.

Raširi se, raširi se po krevetu, vrati se, sada mogu da vidim u mraku, znaš?

Zar ne čuješ, mala, nemaš vremena za to.

A ja se već gubim, srce mi kuca u tvojim grudima, tvoj dah klokoće mi u grlu...

Ne mogu više bez tebe, ne mogu sama, ne mogu...

Ja sam... ovdje... ja sam... NAZAD... Osjecam se tako dobro...

Gde sam sada - sa tobom, u tebi, u meni. Ili samo spavam, ili sam mrtav - ne znam, ne želim da znam, ne želim ništa drugo, samo da budem ovde, sada, da budem...

Životinjo moja, dlaka mu je raščupana, usna ugrizena, krv mu curi niz bradu...

A miris, ne, ne takav - s-a-a-p-a-a-x-x krvi prekida tvoju, pijanu, ludu, a ti, protiv mene, licem, cijelim tijelom, svime...

Pa ne znam vise ko sam, sta sam, gde sam, kako sam ziv i da li sam ziv, lija... ziv...

To je to, tresem se, dobro, držite me, držite me još malo, preliću se, ja ću... bez traga... držite me!

O-o-oo mamice moje, gdje sam ja, na kom svijetu, krevet je mokar, sav znojan, poludim - prije koliko sam se opet znojio?

Golicaš me svojim mokrim pramenovima, kao i svi do sada, i noktima na stomaku - uhvati ih...

Živ...

Samo miris, miris i težak i lagan, sladak i gorak - od tebe do mene - curi niz bradu, čvor u mojoj unutrašnjosti, kako da to podnesu, draga moja, moja gorka, slatka ljubavi... kako mogu ovo da tolerišu... t-o-o...

Poljubiću te nežno, nežno, pritisnuti usne, pomerati ih, kao da se igram, znaš - tako, ležerno, tako, tako...

B-o-o-o-o-o-o-o-e-e moj..., ili ko si ti tamo..., ili ko sam ja ovde..., kao da je vatra tecna unutra, a pulsira na vratu ni milimetar, hocu tako... devojko moja... toliko to zelim...

To je to, vidio si, pogledao bez razumijevanja - „Šta. šta ti se desilo. Šta se desilo?" i ne mogu više ni da govorim, samo mucam i izbuljene oči.

- Pa šta, gde boli, gde je loše, gde?

- Krv..., miris... - Ne mogu, ne mogu da odolim, uradi nešto sa njim...

- Treba li ti krv. Uzmi to od mene, uzmi, znaš, ja sam jak, mogu... ja...

- Glupane, da znaš o čemu pričaš, da znaš kako su ti crvene oči, pobegao bi od mene užasnuto, sa gađenjem...

- Pa uzmi, reci mi gde da sečem, kako hoćeš, reci mi, ja...

- NE MOGU!!. NEĆU!!. NE ŽELIM... da želim toliko - bolno je - izvrće me naopačke - grlo mi je prekriveno dlakama iznutra, neću-a-d-o u-h-o-d-i...

„Znam, samo ću postati isti kao ti, pa šta, baš me briga, još je bolje, uvek smo blizu...

- Pa ne, to su samo stariji, samo oni mogu... ja mogu samo da ubijem... ja...

Da zivim... da zivim kako hocu... da zivim kako se grcam... skacem...

Staklo puca...gori...strasno,a moja senka na asfaltu,...moja senka...na asfaltu...... stopila se sa tvojom.