Ženska sreća_1

Kao aktivan član jedne od ruskih organizovanih kriminalnih grupa, očekivano sam imao više neprijatelja nego prijatelja. Svi su hteli da me uklone, ali moji su takve pokušaje zaustavili odmah u korenu, zahvaljujući čemu sam se u jednom trenutku opustio i počeo retko da poštujem mere bezbednosti. Tada se to dogodilo.

Čekao sam svog zamenika sa izveštajem o obavljenom radu na jednom problemu, kada sam odjednom začuo kucanje na vratima.

- Pa, konačno je stigao. Koliko dugo možeš čekati... - zaurlao sam otvarajući vrata. Ali ispred vrata me nije čekao debeo, uhranjen poslanik, već čovek atletske građe u crnoj opremi i maskom sa izrezom preko očiju. Odmah mi je pištolj sa prigušivačem prislonjen uz slepoočnicu, a vanzemaljac me je, jedva dodirujući moja grudi rukom u rukavici, uputio nazad u sobu.

- Vaš zamenik neće doći danas. Ali nemojte se ljutiti. Neće ti biti dosadno sa mnom. - Njegov glas, hladan i sa nekom metalnom zvonjavom, odjekivao mi je u ušima. Počeo sam loše razmišljati. Imao je veoma izražajne oči, baš prikladne za njegovu profesiju, i hladan, prodoran pogled. Iza leđa mu se vidio SVD, a ispod rukava mu je virio vrh noža. Očigledno je bio vrlo opasan, ali umjesto straha, osjetila sam neko čudno interesovanje za njega.

- Sada ćete izvaditi dionice i dokumente, uzeti olovku i sve kopirati Olegu Zotovu. Ali ako napraviš još jedan dodatni pokret, kunem se”, primaknuo je glavu mom uhu i šapnuo: “Pucaću te u glavu, a onda ću ti isjeći lobanju i rastaviti je na dijelove.”

Oleg Zotov. Da, trebao sam pretpostaviti da se ovaj stari kurac neće smiriti dok me ne uhvati. Nikoga nije poslao za mnom, samo da me nije uplašio.Ali ipak, ovaj snajperist je vrlo neočekivan potez. To je značilo da dobra četvrtina mojih ljudi više nije živa - baš onih koji su stajali pod mojom zaštitom i koji su me trebali spasiti od ovog strijelca čak i u trenutku kada ga je moja majka rodila u porodilištu.

nacerila sam se:

- Biće urađeno, dragi čoveče. Ali kakve garancije imam da me kasnije nećete upucati.

- Nijedan.

- U redu, postavimo pitanje drugačije. Kakvo vam je naređenje dao Zotov. Uzmi dionice i dokumente i vrati se u miru, ili me ubij i napravi sebi mnogo problema. - Odmah je napravio podrugljiv izraz lica, s namjerom da odgovori nešto sarkastično. Ali ja mu to nisam dozvolio, rekavši da će ga Zotov zbog toga ubiti. Sad mu je pogled postao prezrivo ljut:

- Moji poslovi ne bi trebali da vas brinu. Upropastio si svoje poslove, upropastio si tuđe, a mene je briga za tebe. Ovdje odlučujem koga da ubijem i koga da ubijem. Nikoga se ne bojim i umrijet ću samo kada to budem htio.

- Samouveren. Kul, onda. Vjerovatno još uvijek mali. Mislite li da ste vi jedini kojeg Zotov ima tako precizno. Da, on ima desetine ljudi poput tebe. Iako ga ni u kom slučaju niste trebali kontaktirati - on nije dobar čovjek.

- Dobar si. - glas mu je postao veseo. - Gde su dokumenti?

Pokazao sam na vrata komode: u njima je bio tajni pretinac i tu sam držao svoje papire. Uklonio je ploču i izvadio fasciklu. Odatle je izvadio nekoliko listova papira i počeo pažljivo da ih pregleda.

Pogled mu je postao veoma koncentrisan, i uprkos maski, čuo sam kako diše na usta i kakvo je disanje. Bilo je često i nedosljedno. Mogao sam da ga napadnem svakog trenutka, ali sam samo posmatrao. Malo je vjerovatno da je išta razumio o ovim papirima, ali je i dalje tvrdoglavo nastavio da ih gleda.Mislio sam da bih htio pogledati ispod te crne maske i vidjeti njegovo lice. U tom trenutku je izgledao jako slatko i odjednom sam poželela da ga dodirnem - pružila sam mu ruku i zgrabila crnu tkaninu.

On je, naizgled zadubljen u čitanje, odmah podigao pogled prema meni i pucao, ali promašio - metak mi je bolno okrznuo uvo i odleteo u zid. Bio sam milimetar od smrti. Pretpostavljam da sam bio depresivan, moj um je bio u šoku i više nisam mogao kontrolirati svoje postupke. Pa sam pojurio na njega, uprkos pištolju, nožu, a možda i drugom oružju o kojem nisam imao pojma.

Očigledno nije očekivao otvoren napad od mene i zajedno smo pali na pod. Naravno: ja sam odrastao čovjek, dizač tegova, teškaš - da, mogao bih ga slomiti u pakao. Zapravo, na to sam i pomislio kada sam, spustivši se na njega, začuo sumnjivo krckanje rebara, očigledno ne mojih.

"Aaaa..." ispusti slab, tih zvuk i zatvori oči od bola. Bilo mi ga je jako žao. Pokušao sam da se skinem sa njega, ali čim sam malo ustao, odmah je odlučio da me napadne nožem. Uslijedila je kratka tuča i iznenadio sam se koliko se aktivno opirao uprkos slomljenim rebrima i odsustvu pištolja: sada je ležao daleko od nas. Da bih ga smirio, morao sam ustati i brzo mu se spustiti na stomak i prepone.

- Jebi ga. - zaškripao je zadavljenim glasom i zavukao noge iza mene.

- Ponašaj se i pomoći ću ti. - Došao sam rukom do njegovog lica, od čega se on odmah nervozno trznuo ispod mene i napravio grimasu od bola - osetila su se polomljena rebra.

Skinuo sam mu masku i vidio zgodno lice tamnokosog momka slovenskog izgleda.Bilo je nečeg ludog u njemu - da ga vidim na ulici ili u radnji, vjerovatno bih odmah shvatio da je ubica ili barem neka vrsta psihopata. Duboko je udahnuo i počeo da kašlje. Bojao sam se da će se ugušiti i, prijeteći mu nožem koji su mu oduzeli, sišao sam. Odmah se sklupčao na podu, hvatajući se rukom za bok.

“Moja puška...” rekao je potpuno osuđeno.

- Da... Puška ti se prilično glasno srušila. Ali zašto vam to sada treba, u principu. Zaboravi na nju.

Prišao sam mu, otkačio pušku s ramena i sklonio je od opasnosti.

- Pa, šta ćemo, druže. Koje sugestije imate?

- Radi šta hoćeš, nije me briga. - Nije bio raspoložen, pa sam odlučio da ga ismejem:

- Šta ja želim. Ili možda želim da te jebem. Ne vjerujem. Sad ću ti spustiti pantalone, uvrnuti te, pritisnuti te na pod i zabavljat ćeš se.

- Odlazi. - rekao je ne pogledavši me.

Smijao sam se. Odjednom sam osjetio da šala više nije šala, a moj kurac se stvrdnuo. Stvarno sam htela da ga pojebem - sjebanog, bolesnog ubicu sa slomljenim rebrima... Ali nisam znala kako da počnem. Nije da sam gej... Odlučio sam da ga naljutim i poševim kao kaznu za loše ponašanje - jednostavno nisam mogao. Bio sam stidljiv.

Uzeo sam telefon i pretvarao se da zovem Zotova.

- Tvoj snajperista je sranje, vezao sam ga kao devojku. - viknula sam u telefon nepostojećem sagovorniku. Namjerno sam birao bolnije riječi i bio sam u pravu: već sljedeće sekunde napao me je i dugo se borio, očajnički i hrabro. Negdje sam se čak i ponosio njime, uprkos činjenici da sam i sam uzeo pristojnu količinu.

Zadavši jedan dobro ciljani udarac u rebra, istog trenutka sam ga nokautirao.Odmah je izgubio svijest, a ja sam imao priliku da ga nesmetano pregledam.

Skinuo sam mu gornju odjeću i vidio neke dobre mišiće. Njegovo tijelo je bilo prilično osakaćeno od udaraca, tu su se vidjeli stari šavovi ili od rana od metaka ili od rana od noža, ne znam. Skinuvši pantalone i gaće, obratila sam pažnju na prilično veliki penis, a okrenuvši ga i stavivši na posebno postavljeno ćebe, pobrinula sam se za njegovo dupe. Mlada, elastična i niko je nije dodirivala, mirno je podnosila dodir mojih ruku dok je njen vlasnik ležao bez svijesti. Raširila sam zadnjicu i pokušala zabiti prst u rupu, ali bez podmazivanja bilo je teško kretati se. Ne mogavši ​​izdržati, izvadio sam kurac i počeo da drkam. Od preterane stimulacije sam došao skoro odmah, ali sam odmah osetio novi nalet energije. Gledajući u njegove oči, poluzatvorene sa trepavicama, poželela sam da mu otvorim usta i tamo ubacim svoj penis. Ali on se iznenada probudio i odmah skočio kao oparen.

Primetivši da je potpuno gol, a i ja stojim sa otkrivenim penisom, a da nije bilo njegovog oružja u blizini, iznenada je stao nasred sobe i pogledao oko sebe.

- Šta je ovo, san. - pitao je ili mene ili sebe. - Galiki ili šta. Možda sam se naduvao i napušio....

Počeo je da skuplja svoju odjeću i oblači se. Stajala sam nepomično, držeći penis u ruci.

Obukao je majicu, džemper, sako, šorts, pantalone, sve... i već u trenutku kada je zakopčavao mušicu opet sam došla k sebi:

- To nije san. Vrata su zaključana i mogu se otvoriti iznutra posebnim ključem. Nećeš moći izaći. Ako se pobuniš, ja ću te upucati, a tvoj unakaženi i sjebani leš će ići pravo u Zotov. Ali postoji još jedna opcija. Sad ti opet skini pantalone, a ja završavam ono što sam započeo.Onda ti dam oružje - bez municije, naravno - i ti odlaziš. I niko nikada neće saznati za to.

Sada sam uradio vremensku prognozu. Pogledao me hladno i prezrivo kao u prvoj sekundi našeg sastanka. Prišao sam mu mirno.

- Izbor je tvoj.

Nije odgovorio. Na trenutak je spustio oči i odmah me udario u vilicu. Udarac je bio jak, dva zuba su mi izletjela. I sam se sagnuo od bolova zbog nemogućnosti da se naglo kreće. Da bih ga srušio, dodao sam mu još par udaraca po tijelu. Pao je na pod, a ja sam ga odmah prikovao za pod, licem u zemlju.

- Oh, ti glupa mala kučko, mogla si jednostavno odustati. Uopšte se ne sažaljevaš, draga. - Skinula sam mu pantalone, a on se tvrdoglavo opirao. Suze su mu tekle niz lice, ali nije me moglo zaustaviti.

Spustivši donji veš, ponovo sam mu raširila zadnjicu. Mala rupa je bila čvrsto stisnuta, za to se posebno potrudio, to me je još više isprovociralo.

- Shvatite, sve ovo vam neće pomoći. Na ovaj ili onaj način, danas ću ti pocepati dupe. Ali na vama je kako ćete se osjećati tokom procesa. Što budete susretljiviji, ja ću se nežnije odnositi prema vama.

Ali očigledno nije tražio laki izlaz. Borio se, šutirao, zbog čega sam mu odmah prstom pritisnula rebra, a on je jaukao od bola, a onda nečujno plakao, tresući se cijelim tijelom, dok sam ja u njega uvlačila penis.

Ipak, trudila sam se da budem nježnija prema njemu. Hteo sam da mu ugodim. Ali u njegovim očima je bilo ogorčenosti i poniženja, a kada sam mu ušla u guzicu, jecao je i stezao moj penis svojim anusom, kao da bi to moglo pomoći.

- Sad ćeš mi popušiti. - Izvukao sam mu kurac iz dupeta, a rupa mu je ostala blago otvorena.

- Radije bih umro.- graknuo je u odgovoru, te se samostalno udario laktom u rebra i izgubio svijest.

Ponovo mi ga je bilo žao. Već sam osećala veliku ljubav prema njemu. Uzevši peškir iz kupatila, navlažila sam ga vodom i kalijum permanganatom i nežno mu obrisala zadnjicu. Vratila sam mu bokserice i pantalone i odnijela ga u spavaću sobu. Pozvao sam svog doktora, koji je čuvši da je ovaj tip niko drugi do ubica, unajmljeni ubica, dugo hvalio moju samozadovoljstvo što sam mu pomogao bez obzira na sve. Samo sam klimnuo glavom kao odgovor.



Jasno je da ga nakon svega što se desilo nisam pustila. Ali to je tema za drugu priču