Ukrcavanje 2 dio

Antoaneta je tiho jecala.
U tom trenutku u prostoriji se pojavila druga sobarica koja je donela veliki vrč tople vode.
Otvarajući usta, zurila je u golu domaćicu i doktora koji su sedeli na krevetu, pregledavajući njegov prst divljim pogledom.
Doktor je sa zadovoljstvom konstatovao da njegov njegovani nokat nije oštećen, samo se ispod njega pojavila tamna pruga.
"Donesi mi zdjelu", naredio je sobarici i posegnuo u svoju torbu.
Sluškinju kao da je oduvao vjetar, a doktor je konačno iz torbe izvukao odgovarajuću kašiku-kiretu.
„To je to, gospođice“, rekao je, okrećući se ležeći devojci, „ako šutneš, daću da te zavežeš.“ Zato lezi mirno. Neće škoditi: i bolje da svoju stidljivost sačuvate za budućeg mladoženju: Slažete se. .
Antoaneta, koja je ležala okrenuta prema zidu, tiho je odmahnula glavom. Ako se želi, to se može smatrati pristankom.
Sluškinja je ušla i pružila doktoru zdjelu od fajansa.
Doktor ga je stavio u krilo i zakikotao se - na dnu posude je bio crtež čobanice, koja špijunira čobanicu sačučenu u žbunju za malo olakšanja...
- Marie. „Dođi ovamo“, pozvao je doktor Džozef, a pametna sobarica, puštajući noge svoje gospodarice, stala je pored nje.
„Sada ćeš širom otvoriti ovo dupe sa obe ruke“, zakikota se Mari. - I držaćeš ga dok ja to ne kažem. I još nešto - izvadi noćnu vazu: A ti, madam, lezi mirno i razmišljaj o prijatnim stvarima:
Dr. Joseph je ispustio malo ulja na kiretu, koja mu je bila topla u ruci, i protrljao je.
- Počnimo:
Marie je energično istegnula Antoanettinu zadnjicu u stranu, dajući doktoru pristup njenom anusu.
Doktor se sagnuo i osjetio slab, okrepljujući miris amonijaka koji je dopirao iz tamnih uvojaka između njegovih bedara.
Lagano se okrenuvši, plitko je ubacio kašiku kirete u rupu i, zakačivši komadić guste mase, pažljivo ga izvukao. Itresavši ga u zdjelu, pravo na radoznalo lice pastirice, ponovo je zaronio u djevojčino zadnjicu i izvukao još jedan komad. Sada ga je dobila i pastirica.
Antoaneta je tiho jecala, ali je ležala mirno, a doktor Džozef, bijesno hrčući i udišući gorko-začinsku aromu onoga što se izvlačilo, nastavio je puniti posudu.
Nakon nekog vremena, tokom kojeg se doktor osjećao kao rudar, posuda se napunila, a kireta je cijelom dužinom počela ulaziti u Antoinette.
Doktor je stavio posudu na pod, dalje od njegovih stopala, i ponovo počeo da traži po svojoj torbi.
„Možeš pustiti“, dobacio je preko ramena smeđookoj Mari, „i daj mi bokal vode.“
Doktor je iz dubine vrećice izvadio špric za klistir i, provjeravajući prstom temperaturu vode, počeo polako da je puni...
Marie je u međuvremenu obrisala Antoanettinu prljavu zadnjicu krpom iz džepa na pregači i, podigavši ​​mirisnu činiju, iskočila iz spavaće sobe.
Osvrćući se na djevojku koja je ležala, doktor Joseph je vidio da ona leži sa privučenim kolenima do stomaka, a ramena su joj tiho drhtala.
I odjednom sam shvatio da devojka uopšte ne plače, već se tiho kikoće!
Lagano joj je udario po zadnjici.
- Pa, da li se osećaš bolje. - bučno je upitao dr Džozef. Antoanette ga je pogledala preko ramena svojim velikim i već blistavim očima.
- Da: divno:
- Pa, hajde onda da nastavimo, madam Antoaneta, da na balu lepršate kao moljac...
Doktor je udobno primio napunjeni klistir, naciljao i, gurnuvši vrh u tamnu rupu, pritisnuo klip.
Kada je tanak mlaz udario u nju, Antoanetta je zastenjala, pomerala kolena, ali strpljivo je uzimala ceo sadržaj šprica.
Doktor je pažljivo izvadio vrh klistir sa Antoanete i, spustivši ga u vrč, povukao klip nagore...
Ubacivši klistir između djevojčice koja je lagano drhtala zadnjicu, ponovo ju je ispraznio snažnim pritiskom.
Antoaneta ga je pogledala uplašeno
- Doktore, sada sam:
"Dišite duboko i ne naprežite se", savjetovao je dr. Joseph.
Slijedeći njegov savjet, Antoinette je uspjela zadržati vodu u sebi nekoliko minuta, a zatim joj je lice iskrivila grimasa, iskliznula je iz kreveta i sjela iznad noćne vaze koju je stavio doktor. Začuo se pljusak vode koja je šikljala, jak udarac po dnu posude, nekoliko drugih, slabijih, žuborećih zvukova, i Antoaneta je radosno uzdahnula.
- Kako dobro!:
Doktor Joseph je u međuvremenu napunio klistir.
- To nije sve, madam. Stanite na sve četiri:
Antoaneta se poslušno popela na krevet i, ispruživši zadnjicu, ukočila se.
Marie je ušla u sobu i stala na vratima.
Brzo, izlijte ovo”, klimnuo je doktor prema noćnoj vazi, “i pustite ih da pripreme vodu za kupanje.” Sutra će mademoiselle skakati i pjevati pjesme:
Marie je s naporom podigla napunjenu posudu i, trudeći se da je ne prolije, brzo otišla.
Doktor je nastavio sa radom.
Slušajući slobodno žuborenje vode koja teče u Antoanetti, doktor Joseph je polako pregledao mlado tijelo otvoreno za njegove oči - djevičansku utrobu, još zatvorenu poput zalistaka biserne školjke, okrugle mliječnobijele zadnjice, kao da je isklesana od kararskog mermera, nježne rupice na donjem dijelu leđa i ravnu kičmu, koja se pretvara u tanak vrat, skriven ispod gustog talasa smeđe kose.
Marie je unela praznu posudu i Antoaneta je, sela na nju, lagano nagnula glavu, slušajući buku tečnosti koja je curila iz nje.
I odjednom, lukavo gledajući doktora, polizala je kapi znoja iznad gornje usne poput mačke.
„Pa ova devojka će svojoj gospodi staviti biber u pantalone“, pomislio je doktor Džozef, cereći se u sebi.
* * *
Pljusak je konačno prestao i mjesec, koji se prvi put nakon mnogo dana otkotrljao na vedro nebo, noću je preplavio ulice Pariza kalajnom svjetlošću.
Kočija se lagano ljuljala. U džepu doktora Džozefa tiho je zveckao louis d’or koji je dala barunica, koja je bila bogata zahvalnošću. Teška figura doktora, koja je ispunjavala kočiju, zračila je smirenošću i samopouzdanjem.
Mlada Antoaneta, njene oči višnje i tanki, delikatni vrat lebdeli su nejasno pred zatvorenim očima doktora Džozefa:
„Sutra ću morati da nastavim eksperimente“, pomislio je doktor u polusnu.
Kočija je prešla Place de Greve i zaustavila se kod njegove kuće.
- Doktore Joseph. - otvori vrata niska starica sa fenjerom u rukama, - sva sam bila zabrinuta. Opasno je ići bolesnima tako kasno. Mogli biste čak izgubiti i glavu. Šta će Pariz onda bez dr Josepha Guillotina?
„U redu je, Eugenie, ne viči“, dobrodušno je tutnjao doktor, „Već sam kod kuće, a Paris može mirno da spava: