Šef je zarobljen_1

Snovi su generalno čudna stvar... Iz nekog razloga, tu imam najviše sreće. Od ranog djetinjstva sam volio da spavam. Sjećam se da su u vrtiću sve stavljali na spavanje sa suzama, a ja sam se “udarala” i počela šmrcati... A u stvari, gdje se još možete juriti za volanom auta po bajkovitom autoputu. Gdje još možete sjediti za komandama pravog aviona. I da li bi vam neko poklonio pravi bicikl usred bijela dana. Samo!

Prošlo je mnogo godina, bosonogo, šmrkavo djetinjstvo je prošlo. Svi snovi su zaboravljeni. Skoro sve... Pamtiću samo jedan san dok sam živ... I to. Angela...

Ne sećam se kada smo ga prvi put sreli. Sa četrnaest godina, vjerovatno... Seo je sa mnom na ivicu kreveta i, gledajući me, nasmiješio se - "pa eto kakav si!"...

Iza prozora nije bilo ni nagoveštaja meseca, očigledno je danas imala slobodan dan... Kao juče kod mame...

Septembarske grane u dvorištu zabrinuto su o nečemu šaputale. Verovatno o budućem hladnom vremenu. I slušao priče o vjetru.

Neki tip je sjedio na rubu kreveta. Star oko dvadeset godina. Otvoreno mi se nasmiješio, i to mi se učinilo pomalo nježno.

- Zar te nisam uplašio. Sa tako neočekivanim izgledom?

- Verovatno bi me uplašio. Da sam se barem probudio. Ko si ti?

– Kako biste me htjeli zvati?

– Ne znam... Duh iz sna. Elf. Čarobnjak?

Nasmijao se veselo - ni ovo, ni ono, ni treće!

- Onda, možda, anđeo. Da?

- A ovo nije mnogo, izgleda. Međutim, nazovite to kako želite...

– Mogu li biti anđeo čuvar. – Održavaš li sada moj san?

- Nastavi. Moglo bi biti tako. Ime ne mijenja suštinu. Samo se još ne budi.

- Zato što ćeš nestati. Da?

- Pročitao sam dosta bajki, dušo...

– Nisam beba, ja sam Saška.

- Da, znam... Da sam došao kod stranca...

- Znaš me. Nikad te nisam sreo.Puno lutam kroz svoje snove, ali nikada nisam vidio nijedan. Ili se možda nisam setio?

- Ne, nikad me nisi video, tek sam prvi put došao kod tebe, iako te poznajem više od mesec dana. Dugo sam te posmatrao i shvatio da moram biti blizu tebe. I u snovima, i uopšte... Ako vam, naravno, ne smeta.

- I bićemo prijatelji?

- Nadam se…

- Tako cool. Odavno sam želeo da budem nečiji prijatelj. Naravno da imam prijatelje. I vjerovatno su dobri. Ali ipak, oni su “samo prijatelji”, ništa više... A ja stvarno želim da imam PRIJATELJA. Budite prijatelji s njim ne samo tokom dana (pa, tu je fudbal, rijeka, ulazi). I noću!

- Znači postali smo prijatelji?

– Još pitaš!!?

- Onda da proslavimo naše PRIJATELJSTVO?

- Kako. Čaj, koji se odavno ohladio, nasmejala sam se.

- Ne baš. Hajde da letimo. Brzo ću te naučiti, samo ne boj se. U redu?

“Ne plašim se, i sam sam ponekad pokušavao...

– Prvi put se nećemo dizati visoko, samo iznad grada. I pokušaj da se ne probudiš.

- I zašto?

– Jer najgora stvar je sam STRAH. Zagrli me…

Negde daleko ispod, neko je slučajno slomio ogrlicu i grad se raspao u milione svetlucavih perli.

**************************************************************************

Tmurno jutro drsko je uletjelo u moj čudni san, okupiralo ga i odustalo, ali sjećanja - ne odustaju. Zapamtio sam SVE. I anđeo, i let, i naše rođeno prijateljstvo. SVE!!!

Celo jutro sam cekala da zazvoni na vratima i da se On pojavi na pragu. Angel. A na putu do škole očekivao sam da ću ga vidjeti. Stalno je slušao - možda će vidjeti, javiti se, doći. Uostalom, dogovorili smo se da ćemo se naći i tokom dana... Anđeo se nije pojavio. I počeo sam da razmišljam, šta ako je ovo zaista običan „dežurni“ san. Anđeo više neće doći.Nikada neće doći. Anđela nema, pa čak ni bez krila. Imaju samo krila na ikonama, a i tada su samo bebe. A ovdje??. Ne, to se ne dešava... To je čudno. Dvojka primljena u snu, sutradan preuzima punu stvarnost u mom otrcanom dnevniku. Ovo se dešava. I to često. Boriću se sa Vovkom sa trećeg ulaza, a dan kasnije - pa sigurno. Istina je. U snu mi se otkazuje nastava engleskog, a ujutro dolazim u skolu - URA!!. Često se dešava. Ali verovatno nisam imao sreće sa Anđelima...

Sa takvim sumornim mislima otvorila sam vrata svog stana i... URA!!. NJEGOV GLAS!

- Jesam li ti nedostajao, dušo. Ali ja sam pored tebe ceo dan. Stalno te je zvao, zvao... Ali nisi mogao da čuješ - toliko je buke bilo okolo. A kod kuće nema nikoga... I tiho je.

- Ali gde si ti, Angel. Ne vidim te!

– Ne odjednom, Saška, opet ćeš videti... Vidiš me TAMO!

- Nedostajao si mi. Bio sam dosadan ceo dan... Mislio sam da si negde daleko, a ispostavilo se da si u blizini. To je odlično. A danas mi je profesor matematike zadao muke jer nisam obraćao pažnju na času. Mislio sam na tebe!

- Šta si odlučio?

- Stidim se da priznam... Da nisi tu. Da nisi došao i da nismo leteli iznad grada. I nisu STAKLI PRIJATELJE!!. I nije bilo NIŠTA. Samo san...

Nisam se mogao suzdržati i tiho sam urlao.

- Ne plači, Sashok. Nemoj plakati. Uopšte nije bitno da li je to san ili ne, jer snovi su ista stvarnost i sve što se TAMO dešava, u stvari se dešava. Verovatno čak i više nego STVARNO!!. Sada osjećaš da postojim. Šta je pored tebe, iako me još ne vidiš... Pa prestani da liješ suze. Smile. To je dobro. o čemu sada razmišljaš?

- Kako si kul. Kako je super leteti sa tobom. I pričaj.Sjećate li se o čemu smo pričali tamo, iznad grada. Hajde da odletimo i te noći. Znate li, mogu li vas ponekad zvati AN. Samo ponekad?

– Zašto AN?

- Pa, znaš li avion. I on leti, kao i ti... Samo nespretno, stvarno... Kao korito.

"Dobro, dobro", Anđeo se nasmijao, "Zovi me kako želiš." I ja ću te zvati JAK. UREDU?

- To je zbog prezimena, zar ne?

I prasnuli smo od smijeha. Zamislite dečaka kako stoji sam nasred sobe u kupaćim gaćama i prasne u veseli detinjast smeh. Smijte se i vi!

Dok možete...

Naš smeh je postepeno utihnuo, a anđeo i ja smo ćutali nekoliko sekundi...

- Znaš, Saška, ja ću za sada... Ljudima je ponekad potrebno samo da budu sami sa sobom. Barem da biste zapamtili šta ste dobro ili loše uradili proteklog dana, korite se za svoje greške i pokušajte da ih ispravite i da ih više ne ponavljate. Budite sretni zbog svojih pobjeda, makar i malih, a ako su poštene, pokušajte češće pobjeđivati. Oh, zašto sam postao propovednik. Pa, nemoj se dosađivati, vidimo se do spavanja!

Celo veče sam se radovao noći kada bih mogao da legnem u krevet, da slušam jesenju granu javora kako se žali staklu i polako uroniti u drugačiji i čudan svet. Svijet u kojem nema udaljenosti, svijet u kojem nema vremena, svijet u kojem mnogo toga NEMA, ali postoji još nešto o čemu ponekad i ne slutimo. IN SLEEP.

Okrenula sam se na bok i zagrlila Angel. Poljubio me je.

- A, odakle si došao, gde ti je dom, koliko imaš godina. Ne znam ništa o tebi.

- Sashok, ne mogu ti sve ovo reći, a ti nećeš razumjeti... Koliko imaš godina. Sami ste odgovorili na ovo pitanje. Jučer.

– Znate li čitati misli?

- Kako da se otarasim ovoga. Mislite li da je lako, ugodno, zanimljivo. Zabrljati se u nečijim radostima, valjati se u nečijoj tuzi, plivati ​​u rijeci nečije požude... Uglavnom ponekad čak i boli. Ali šta možete učiniti. Ne možeš pobjeći od ovoga...

- Koliko dugo si to mogao. Pa, da čitam?

- Skoro sedam godina.

„Znači, tada si imao četrnaest godina, kao i ja?” Voleo bih da mogu da naučim!

- Ne, Sash, bio sam istih godina kao i sada.

- Volim ovo. Moguće je?

- Desi se. S VREMENOM, Sashok, SVE SE DESI. Kad god, shvatićete ovo. Kasnije…

– Ali ipak, ja bih to TAKO!

– Ne preporučujem... Previše je bolno, prestrašno i tužno. I ne samo za tebe...

Poljubila sam Anđela u obraz, on me još čvršće zagrlio i počeo da me miluje po vratu, ramenima, grudima, bokovima... Usnama. Da nosim kupaće gaće, elastika bi definitivno pukla!

– Anđele, tako dugo sam sanjao takvu noć. Da bi dobar dečko ili momak bio u blizini i da bi sa mnom uradio sve što ti sada radiš. Ne znam, možda OVO nije u redu, nije dobro, možda sam ja nekakav nenormalan... Uostalom, svi momci treba da vole devojke. I ja…

- Ne, Sashok, svako ima pravo da radi šta mu DUŠA kaže. Samo da nije bilo zla. To nije nosilo korijen nasilja. Stoga, nema potrebe da se uzalud mučite. Ti si normalan dečko.

– Volim te, Anđele!

- Dušo. Draga moja bebo. I meni je tako dobro sa tobom. Ali nisam zbog toga ovdje. U tvom snu, u tvojoj stvarnosti. Imam važnije stvari za obaviti. A, nažalost, tiču ​​se i vas...

- Dakle, ovdje ste da mi pomognete u nečemu. Šta. Hoće li se nešto dogoditi. Sa mnom. Dakle, ti si zaista Anđeo Čuvar... Šta bi trebalo da se desi?

- Saška. Kako da vam pričam o ovome kada i sam malo znam. Nešto se jednostavno mora dogoditi.Moj posao je samo da pokušam OVO spriječiti. Ali samo!

– Šta se može dogoditi u petnaestoj godini života običnog dječaka?

Šta bi se moglo dogoditi u životu ovog dječaka. Klinac koji, kao i svi, ide u školu (ili ponekad ne ide), koji do ponoći vrišti pjesme uz gitaru u hodniku, a ukućani zovu policiju. Šta se strašno može dogoditi dječaku koji u školi dobije ocjene od D do C, a nastavničko vijeće pretvori u zabavnu predstavu. ŠTA?

*****************************************************************************

Dani su slijedili dane, SNOVI su zamijenili druge SNOVE. Grane ispred prozora više se nisu žalile, već su samo tiho stenjale - još je bila zima...

Za to vreme, Saška je već naučila da čuje i oseti Anđela gde god da su... na ulici, u školi, u bučnoj gomili dečaka. Anđeo i Saška su skoro uvek bili zajedno. Dan i noć. A ovo je, vidite, velika sreća - biti uvek blizu voljene osobe. I neka je svima nevidljiv, mačke i psi neka se klone... I neka ga niko ne vidi, neka ga ljudi ne vide. Sashka VIDI!!. I VOLI!

Leteli su svake noći. I ne samo iznad grada, već se uzdizao više. Ispod su plutali čitavi kontinenti i okeani, a ponekad je i sama Zemlja izgledala kao plava dječja fudbalska lopta!

- An. Kada smo zajedno tokom dana, počinjem da mislim da vidim tvoje lice. Nejasno je, ali vidim. Ili je to samo moja mašta. Šta ti misliš?

„Sasvim je moguće, Sashok, da me počinješ viđati tokom dana, jer smo tako navikli jedno na drugo!“

Anđeo je radosno odgovorio, samo mu se tjeskoba već uvukla u srce. „Da li OVO zaista dolazi. Da li je zaista tako brzo. Sve bi dao da se OVO ne dogodi!!. Uostalom, kao što znamo, svaka osoba ima tri pravca putanje događaja, odnosno SUDBINE... Važno je izabrati pravi. SAMO KAKO???

*****************************************************************************

Na ovoj stanici postoje samo tri kolosijeka. I sve za "teretne vozove". Polako puze, poput kornjača.Neki idu u biljnu bazu, neki u biljku, općenito, neki idu gdje.

Naša omiljena zabava sa dečacima u martu je da se vozimo oko petsto metara, držeći se za kočiju. Skačete sa dvometarskih snježnih izraslina koje se protežu duž staze, hvatate se za kočiju i kotrljate se uz nju dok se ne umorite. A kako si umoran, ili su konobari primetili - skačeš sa kočije na isti snežni rast i pamtiš svoje ime... Niko neće trčati za tobom. Kažu da je u proteklih petnaestak godina na ovim prostorima stradalo pet dječaka, zabavljajući se na ovaj način. Bili su pomešani sa točkovima... Ali možete li nas zaista zaustaviti. Momci, ima momaka...

Tog dana smo odlučili i da se malo zabavimo. Samo anđeo...

– Saša, mislim da ne bi trebalo da ideš tamo. Ovo je opasno. A danas još više. Jučer je bilo odmrzavanje, a danas se smrzlo... Čemu nepotreban rizik. Nisi u snu... Možeš se probuditi tamo. A ovdje?

- O čemu pričaš, An. Koliko puta smo se vozili - i sve je u redu. Pa, hoćeš li da nosim čizme sa čavlima. Da, i ti ćeš biti sa mnom. Uostalom, zaista – hoćete li?

Anđeo je dugo pokušavao da me nagovori, preklinjao me da napustim ovu glupu zabavu... Ali kuda je nestalo!!. A onda mi je, već na ulici, tiho rekao... “Ne prvi!” Samo ne prvi način!!!”

Izabrali smo treći način. Ima više snježnih nanosa, iako su ledeni... Vozili smo se oko trista metara. Vrijeme je za skok. I skočio sam... Tek sam sa zaleđene padine ponovo počeo da klizim dole do auta. Polako su puzali, kao da razmišljaju da li da prihvate slučajnu žrtvu u svoj zagrljaj na točkovima. (Ili možda nije slučajno)

Voz se trgnuo i ustao. I koliko sam mogao, udario sam glavom o nepomični kotač i... vjerovatno zaspao!

– Saška, dušo, ti i ja smo pobedili!!. Porazili smo nju. Mi smo to napravili!

- A, ko je ONA?

- DESTINY, ko drugi. Sada će vam sve biti u redu. ...Boli li te glava mnogo?

- Ne, to je sitnica... Sad će proći.

- Sashok. Slušaj me. Neka ti bude bolno, ali tvoji čudni snovi su gotovi, naša čudna komunikacija je završena, letenje zajedno je gotovo. Ovo se više neće desiti. Moram da odem... Neophodno je.

- Kako. Hoćeš li me ostaviti. Napustiti?

- Sanka. Kada sam došao kod vas, imao sam samo jedan cilj. Da sprečim tvoju smrt. Osećao sam je, ali nisam znao sa koje strane od to troje mora da dođe... Zajedno smo je oterali. Ali sada ne mogu da oteram ljubav. Nisam mislio da ću te voljeti, ali jednostavno se dogodilo...

- A šta je sa mnom. Hoću li ostati sam. Sa tvojom ljubavlju koju više ne mogu zagrliti. Kome ja više ne mogu dati svoju toplinu. Zašto odlaziš ako voliš?

- Shvati, Saška, ja nemam pravo da odlučujem da li da ostanem ovde ili ne. Još uvijek ima mnogo teretnih vozova na svijetu kojima se dječaci vole voziti... Jednog dana ćete sve ovo razumjeti... To je vrlo umorna fraza, ali je istina i od nje se ne može pobjeći.

Odrasti kao dobra i ljubazna osoba, a ja ću ponekad dolaziti kod tebe. Ovo nije zadnji put da se vidimo. Da, i još nešto... Sjećate li se stare sedmospratnice u vašoj ulici. Apartman trideset pet. kako si me nazvao. pa pitate...

Ljubim te, dušo!!. A sada možeš i sam da letiš. Možda naučiš nekog drugog... Ćao, JAK!!!

Otrcani zidovi, peti sprat, trideset peti stan, zvono...

- Ko je tamo?

- Ja sam... Saška. Ja sam od Ane!

Vrata se odmah otvaraju. Iza vrata je zgodna žena srednjih godina. Bože!!. Kako je slična NJEMU!!!

- Sasha. Vidim te prvi put... Pa, nemoj da stojiš na pragu, uđi... Hoćeš li čaja?

- Hvala ti.

- Znači poznavali ste Antona. Gdje. Tada si još bila beba...

- Reci mi, kako se zoveš?

- Svetlana Nikolajevna. Ja sam mu majka.

- Juče me je spasio...

Antonova majka je polako sjela na stolicu.Pokrila je lice rukama i tako sjedila nekoliko minuta. Bilo mi je neprijatno, ustao sam, otišao do česme i sipao čašu vode i dao joj je.

- Hvala, Sasha. Hvala za još jednu njegovu poruku. Vi ste treći koji dolazi tokom godina. Kako te je spasio?

- Upoznali smo ga, pa, u snu... Onda smo se sprijateljili, a onda...

– Ne moraš mi više reći. Znam sve... I kako si leteo, i kako je voz kojim si se vozio odjednom stao... Znam sve. Ali NJEGOVI voz nije stao... Točkovi su ga mljeli polako i surovo. Prije sedam godina.

- Znači umro je. Umro tamo, na šinama?

- Da. Imao je već dvadeset godina i stalno se petljao sa momcima... Pa se mučio... Ne znam kako se to može objasniti, a naravno niko ne zna. Ali i posle smrti on i dalje spasava dečake, koji su trebali da očekuju isto... A An mu je nadimak od detinjstva, svi su ga tako zadirkivali u dvorištu. Pošto sam želeo da postanem pilot, napravio sam sve avione...

- A ja sam ga tako nazvao jer je Anđeo Čuvar AN-gel...

Svetlana Nikolajevna je dugo pričala o NJEMU, o njegovom detinjstvu, o njegovoj smrti... A ja sam slušao, i sve više shvatao da ovo nije poslednji put da sam u ovoj kući, da ću ponovo doći, kao momci koje je spasao dolazili bi i dolazili, i jos ce spasiti...

Hvala ti anđele čuvaru!!. Antoshka!!. AN!!!

S. Kuznjecov 2001