Pljuskanje za dvoje 4 dio_1

Moje ime je Julianna i želim da vam ispričam o jednom incidentu koji mi se dogodio prije šest mjeseci. Imam mali problem, a to je da mi je neprijatno da kažem pred dečkom da moram u toalet. Ja imam 17 godina, a Kostya je tada imao 19 godina i izlazili smo 8 mjeseci. Prije šest mjeseci u zimu otišli smo na odmor u sanatorijum nedaleko od grada. Naše društvo je bilo malo, oko osam momaka - Kostjinih prijatelja. Od njih šest momaka i dve devojke su malo starije od mene. Autobus je na autobusku stanicu stigao u 8 sati ujutro, a vožnja do sanatorija trajala je oko dva i po sata. Dogovorili smo se da se nađemo u pola devet, da ne zakasnimo. Probudila sam se u šest ujutro i odmah počela da se spremam.

Nismo trebali da krenemo u sedam. Nakon što sam spakovala torbu, razmišljala sam šta da obučem. Odlučila sam da će topao pleteni džemper sa novim plavim farmerkama biti sasvim dobar. Prije odlaska odlučila sam da doručkujem omlet. Sjetivši se da je pred nama još put, odlučio sam da ujutro ne pijem kafu, popio sam pola čaše mineralne vode. Za svaki slučaj, prije odlaska odlučila sam otići piškiti. U sedam sam već izlazio iz kuće. Morala sam još da idem u 24-satnu apoteku i kupim uloške za put, pošto mi je jučer počela menstruacija. Otišao sam žustro do autobuske stanice i stigao skoro prije svih, cijelo naše društvo je stiglo u pola osam ili osam. Kostja je, bez daha, stigao poslednji.

Ukrcali smo se u autobus i po dolasku u sanatorijum počeli razgovarati o našim planovima za dan. Kostya me je brzo upoznao sa cijelom kompanijom. Momci su ispali jako dobri, djevojke Anya i Dasha bile su vrlo vesele. Autobus je krenuo. Prvi sat puta prošao je vrlo brzo i nezapaženo. Pričali smo, smijali se, dijelili smiješne priče.Nakon sat vremena u autobusu, počela sam osjećati da već želim malo do toaleta, ali sam odlučila da ću mirno završiti preostalih 1,5 sat. Nakon još dvadesetak minuta najavljen je zeleni parking. Razmišljao sam da li da idem da piškim ili da sačekam sanatorijum, jer vožnja nije dugo trajala. Odlučio sam da je bolje da odem, ali niko iz naše kompanije nije izlazio. Kostja je pitao da li će neko izaći, na šta su se devojke smejale, a Daša je najavila da su na takvoj hladnoći samo oni koji su potpuno nepodnošljivi i ne žele da izađu da puše na 25 stepeni.

I ja sam se nasmiješila i zaključila da to ne želim toliko da ću otići i piškiti ispod najbližeg žbuna. Nakon otprilike 5 minuta autobus je nastavio svojim putem. Kostja me je zagrlio, zbog čega mi je odmah bilo toplo. Narednih sat vremena smo se vozili u tišini, svako je razmišljao o svojim stvarima, jedni su slušali muziku, drugi su odlučili da dovrše gledanje sna koji je ujutro prekinuo zvuk budilice. Već sam mnogo jače želeo da idem u toalet, i malo sam požalio što nisam otišao na parking. Na mjesto smo stigli skoro bez kašnjenja, bilo je 11 sati. Prvi korak je bila prijava u sobe. Cijela procedura je trebala trajati oko pola sata. Ustajući sa svog mesta u autobusu, osetio sam da zaista želim da pišem, ali sam to ipak mogao da izdržim. Svi smo izašli iz autobusa i krenuli prema zgradi sanatorija.

Daša i Anja su živjele sa Antonom i Pašom, ostala četvorica su zauzela drugu sobu. Kostya i ja smo planirali da živimo zajedno u sobi. Žena koja je tamo radila ponudila nam je vrlo lijepu sobu, malo skuplju na spratu iznad, i predložila da odemo pogledati. Već me je malo iznervirala odugovlačena ceremonija prijavljivanja, jer sam već htjela brzo uzeti ključeve i piškiti.Ispalio sam da nas brojčano nadmašuje jeftinija soba i da nam bolja nije potrebna, ali Kostja je insistirao na svome i otišli smo da tražimo bolju sobu.

Svaki minut sam osjećao da želim pisati sve više i više i to je već bilo teško izdržati. Trudila sam se da ostanem mirna i nikako nisam želela da Kostja primeti moje stanje. Kostja je bio veoma miran, veseo i činilo se da nije mario ni za šta. Soba koja nam je prikazana bila je vrlo lijepa, prostrana, sa kaminom. Kostja se ponudio da ga odvede, na šta sam odmah pristao. Sada sam morao ponovo da siđem i platim.

Dok smo šetali okolo i razgledali sobu, drugi momci su se brzo prijavili i već su stajali dole i čekali nas iz nekog razloga. Kostya i ja smo dobili dugo očekivane ključeve, ali onda nam je Paša najavio da idu u prodavnicu da kupe piće za veče i proslave put u svojoj sobi. Kostya je bio za to, kao i uvek. Odmah sam se unervozio i rekao da neću ići s njima, već da ću čekati u sobi. „Nema smisla sjediti u sobi“, odbrusio je Kostja i povukao me sa sobom.

„Ovde smo samo pola sata“, najavio je Paša. Do prodavnice je bilo još 5-10 minuta hoda. Bio sam jako uzbuđen i već su mi se na čelu pojavile kapi znoja, iako je bilo -25 stepeni. Šutke sam klimnuo glavom i hodao sa momcima, kao da idem na egzekuciju, a ne u radnju. Kostja je primetio moje turobno stanje i pitao šta je bilo. Rekao sam da mi je samo hladno i da se želim ugrijati u sobi. Na šta me Kostja zagrlio i rekao da ćemo sada ići u prodavnicu i tamo će biti toplo.

Već sam u sebi pomislio da su verovatno dok smo Kostja i ja gledali nastup, svi momci u svojim sobama uspeli da uđu da pišaju i sada im je svejedno. Svakim korakom osjećao sam kako urin odjekuje u mojoj bešici, koja je već bila ispunjena skoro do kraja.Hodao sam polako, bojeći se da neću moći zadržati potok koji je htio da izbije. Već sam deset puta prokleo ovo putovanje. Držeći Kostju jednom rukom, drugom ponekad lagano, tako da drugima to nije bilo uočljivo, držao se za međunožje. Deset minuta hoda je izgledalo beskrajno.

Već sam drhtao cijelim tijelom, Kostja je uplašeno pitao šapatom na uvo šta mi je. Opet sam odbio, navodeći hladnoću. Kostijini prijatelji su išli ispred i glasno se smejali i rekli jedni drugima nešto smešno. Onda sam se ponovo uhvatio za međunožje i osetio impuls u bešici. Kostja je to primetio i pogledao me. Osećala sam se toliko posramljeno da nisam znala gde da sakrijem oči. Kostja se sagnuo do mog uha i ponovo upitao: "Hoćeš li u toalet?"

Nečujno sam klimnuo glavom. „Strpi se još malo, Yul, sada ćemo kupiti hranu i piće i vratiti se u sobu“, šapnuo je Kostja. Ponovo sam klimnuo glavom. „Prilično ste veliki, moraćete da sačekate pola sata“, dodao je Kostja. Mislio sam u sebi, barem je bio u pravu. Ušavši u trgovinu, momci su počeli birati proizvode. Prvo što sam htela je da otrčim do prodavačice i zamolim da mi pokaže najbliži toalet. Ali sam se suzdržao, mislio sam da to neće biti baš lepo. A šta će momci misliti o meni. Nisam više mogao da izdržim, pumpao sam s jedne strane na drugu, jedva zadržavajući curenje koje je trebalo da pukne. Ja sam se objema rukama držao za međunožje, stajao sam iza momaka da ne vide. Pokušao sam da stisnem rupu svom snagom,

Nisam više mogao da maknem ruke sa međunožja, inače bih se upiškio. Mokraća mi je pulsirala u bešici, nisam se više mogao suzdržati ni minut, a tanak mlaz je teko između mojih nogu. Bio sam veoma uplašen i sagnuo sam se. Ali onda sam se sjetila da nosim uložak, pošto sam sada bila na menstruaciji.Protok je ušao i upio se u zaptivku, a da me nije odao. Uzdahnula sam s olakšanjem. Ali na putu je već bio čitav mlaz mokraće, koji očito nije mogao stati u uložak. Desetak minuta u radnji sam poludjela, skoro plakala.

Momci su vrlo brzo sve kupili i mi smo krenuli nazad. Kostya me ponovo zagrlio i vratili smo se. Kostja je pitao kako sam i da li mi je teško da izdržim. Rekao sam da je u redu, to je podnošljivo i pokušao da se nasmiješim. Dok sam hodao, drugi mlaz je slučajno pobjegao i ponovo potekao, ali je također ušao u jastučić i upijao se. Više nisam mogao da zaustavim tok mokraće. Bila sam u panici!!. Kostja je primetio da mu suze naviru u oči.

Pogledao me je sa iznenađenjem i sažaljenjem. Anja, Daša, Paša i svi ostali su takođe stali i gledali u mene. „Sve je u redu, idi, stići ćemo te“, rekao je Kostja. Momci su malo oklijevali, ali su poslušali Kostju i otišli u sobe s paketima. Kostja me je ponovo pogledao i rekao: "Idi piški iza drveta ako više ne možeš da izdržiš!" U tom trenutku sam se tako posramio i osjećao sam se nekako veoma ponižavajuće. Dozvolio sam sebi da se pojavim u takvom stanju pred Kostjom!

Stojim tamo kao petogodišnja beba koja ne može da izdrži i sprema se da se pokvasi. Treći mlaz je teko između mojih nogu i već mi je smočio farmerke. Brzo sam počeo da otkopčavam farmerke, znajući da neću ni do drveta. Kostja se ćutke okrenuo i pokušao da me pokrije, iako u blizini gotovo da nije bilo ljudi. Sjeo sam i mlaz mokraće je izašao iz mene. Pisao sam oko 50 sekundi, možda i duže. Urin se brzo utopio u snijeg. Nakon što sam završio, ustao sam, zakopčao farmerke i osjetio se lagano mokrim od curenja. Kostja je ćutke ušao pored mene u sobu. Bilo me je jako sramota.

Sada nisam znao kako da ga pogledam u oči.Vrativši se u sobu, ručali smo. Za ručak sam popio kafu, koju ujutro nisam pio u najboljoj namjeri. Trebalo je skijati. Posle ručka Kostja me je prekorno pogledao i rekao: „Idi i piški pre nego što izađeš.“ Pocrvenila sam i otrčala u toalet.

U dva sata izašli smo na skijanje. Skijali smo dva sata i na kraju sam ponovo osetio neočekivani nalet urina u bešiku i opet sam očajnički želeo da piškim, ali opet nisam mogao na skijama. Kostja me pažljivo pogledao i rekao: "Opet?" Nečujno sam klimnuo glavom. Pošto sam upravo osušio farmerke za ručkom, nisam želeo da ih ponovo smočim. Kostja mu je šapnuo na uho da i on želi u toalet. Sjetio sam se da nikad nije otišao od jutra. Ja sam jedina koja je suva i želim da piškim po treći put. Ne mogavši ​​da izdržim još jedan „skijaški krug“, počeo sam da otkopčavam skijaški vez i otrčao iza najbliže zgrade.

Kostjini prijatelji su se pogledali i nasmešili. Kostya je bio malo zbunjen. Kafa koja je ostala nakon ručka konačno je izlila iz mene. Nakon mokrenja, vratio sam se. Momci su skinuli i skije i rekli da se vraćaju u svoje sobe.

Uvrijedio sam se što opet nisam izdržao samo deset minuta. Kostja mi je rekao: „Nemoj više piti kafu, inače ćeš se upišati u sledećoj šetnji!” Skoro sam plakala od ozlojeđenosti i ljutnje zbog svoje inkontinencije. Kada je Kostja stigao, otišao je i mirno se popiškio. Jedva čekam da dođem do broja!