Dok me nema_1

Suočen sam s problemom - šta obući za vjenčanje. Ne, ne još, Igorek se sada ženi, ženi se iz nužde. Trebam li objasniti šta to znači. Ali na kraju krajeva, ovo je vjenčanje i prijatelj se ženi. Neophodno je podržati ga u teškim trenucima - Igorovi roditelji su odbili da dođu.
Dakle, što se oblačenja tiče, nema problema sa gornjim delom, hladan mađarski grimizni traper se suši na konopcu preko sobe, iz daljine će proći za antilop, nosim prave američke farmerke, ceo problem leži u cipelama, odnosno u njihovom potpunom odsustvu.
Kad smo Petka i ja pojurile u građevinsku ekipu, užasno smo se obradovali - zakupnina sobe ostala je na Nuri, kako smo se oduševili u vozu, zamišljajući sve njegove muke. Ali on, prljavi melanholičar, nije mnogo tugovao, sve što je imalo prljavu nijansu neustrašivo je bacao, između ostalog i sve svoje cipele.
Kada sam stigla, otkrila sam da nemam šta da obučem osim gumenih čizama i čizama preko kolena, a u radnji i sami razumete šta je tada bilo u radnji, pogotovo od 45 veličine. Melanholija me obuzela, ali sam preko prodavačica koje sam poznavao pronašao par sportskih cipela, nekakvih kvazi patika ili, da budem iskren, papuča iz tridesetih. U njima sam izgledala šik, otkrivši ljepotu nošenja patika uz farmerke deceniju ranije nego bilo ko drugi.
Ali sada nisu izgledale baš dobro i bile su pomalo pocepane, skoro su se raspale. Moram da ga sašijem ili da nađem zamenu. Šiti. Sta jos. Mahnem rukama i tako započinjem farsu koja je skoro postala najveći let u mom životu.
Svadba je bila kao svadba - malo jela i puno pila, ali jedini muškarci su bili moji drugovi.Sa strane mladenke, ako se ne varam, zvala se Katya, a osim toga, Igor se od nje razveo godinu dana kasnije, bile su samo žene, sve profesorice filološkog odsjeka. Ispostavilo se da je Katin otac bio šef odjela, a ona je, u odsustvu majke, bila kćerka odjela. U početku nam je bilo neprijatno, iako bi se činilo da šta zanima studente geofizike do filologije. Svi naši odnosi sa filologijom pre su se svodili na:
- Drugovi aplikanti, minimalna veličina eseja je jedna i po stranica, objašnjavam, ovo je jedna strana lista, a pola druga. Ponavljam, kolege aplikanti...
Ne, postojao je i odnos prema filološkom domu, ali ovo je sasvim druga perspektiva.
Ne volim da pijem, pa sam posle sat vremena bio primoran da sam zabavljam žene. Sve ove koze su fermentirale crno i samo su sporadično iskakale da galopiraju ispod Credensa ili Dipplea. Dovraga, sa svojih 188 i relativno trijezan, morao sam da plešem sve tango redom, sa svim zajapurenim ženama odeljenja, sa svima osim sa jednom.
Ova devojka je sedela pored mene i nisam čuo ni jedan zvuk od nje, iako sam čuo samo „Nina, dodaj salatu, Nina, ne stidi se Nina, naša najbolja maturantkinja...“ Nakon svakog poziva, plamtela je kao paradajz na standardni način i zarivala lice u svoju ogromnu čašu suvog vina, pokušavajući da sakrije lice.
Uspio sam u to uliti votku, naravno, bez ikakvih dugoročnih planova osim da to izvedem. Pa je zaplesao sa matronama, popreko je gledajući.
Žene su bile srećne, momci uživali, moji roditelji i rođaci su bili na sedmom nebu, a ja sam jedina želela da spava. Plešeš uz Angie sa mekom, toplom i velikom gospođom i vuče te da spavaš na grudima ove majke... Ovi plesovi su dokrajčili moje papuče, potpuno su pucali.
Niko od naših nije obraćao pažnju na to, ali su se žene jako zabrinule - jedini vučni konj je bio u kvaru!
- Evsej Sergejeviču, odakle vam šilo i oštri konci?
- Evsey Sergeevich!!
Evsej Sergejevič je skočio i odmah krivo pao na stolicu, više nije mogao jasno govoriti. Tamo su se on i Rašid-vodka našli i otplovili daleko, daleko.
- Leonide, idemo, znam gde je.
- Da, da Ninočka, isprati mladića, ali nemoj dugo ostati tamo. Ha ha ha
Prateći grimiznocrvenu Ninu, ušao sam dublje u profesorov stan. Išli smo negdje, isključili se, prošetali i došli do jedne šupe u kojoj je ležalo raznorazno smeće. Sagnuvši se ispred mene, počela je preturati po donjim policama.
Ali đavo ju je povukao da se te večeri obuče u mini. Ispred sebe sam vidio djevojku kako se saginje i njene besprijekorne noge, pozivajuće se skupljaju, a raskrsnica je bila jedva pokrivena...
Da bismo dalje razumjeli, potrebno je detaljno objasniti početne uslove. Kao što sam već pomenuo, dva mjeseca sam radio u građevinskom timu i za ova dva mjeseca morao sam pojebati pedesetak ili, što bi bilo tačnije, sedamdesetak žena. Kako se to dogodilo. Bez ikakve šale, ovo je bio najvažniji kulturno-prosvjetni rad koji se nije mogao odbiti.
Evo kako je bilo. Stigli smo u mali sibirski gradić i pokupili ugovore do temelja, u nultom ciklusu, prošla je sedmica u konkretnom radu, a na kraju je naš komesar rekao:
- Momci, imamo dvojicu iz univerzitetskog ansambla, doći ćemo do četiri i organizovati koncert za meštane..
- UUUUUU
- Biti tih. Kako ćemo pokriti kulturni plan staklenim kontejnerima. Osim toga, šupci, razmislite, ovdje žive samo žene...
- AAAAAAAAA!!!!!
Organizovali smo koncert u lokalnom kulturnom centru, na drugom spratu, par proba, usput, postavili su me za bubnjara i krenuli smo!
Kada smo vidjeli oko petsto žena koje dolazi u naš džez bend, poludjele smo. Kada su počeli da skaču do "Ujka Vanje", odozdo je dotrčao stražar, kada se probudio, prvo je pomislio da je počeo zemljotres (ne budale, starac je preživeo Ashgabat), ali shvativši to i videvši pad gipsa i plesanja kolona, ​​divlje je vrištao
- Idi dole, sve će se srušiti!!!
skočio odozdo kao pakao. Sišli smo dole i otpuhali punih pet sati.
Već tada sam osetio nešto izuzetno opasno u atmosferi... Nekakvu struju... Ne, ovo nije važilo za meštane, kada smo izašli posle plesa, naravno, sreli smo tridesetak malih dečaka, ali tamo bilo nas je dvadeset i svi su imali pendreke. Jedan klinasti napad i nismo vidjeli više domaćih do kraja sezone.
Ovo je bila zemlja Amazonki. Nikada me, kunem se, nikada žene nisu gledale tako mesožderki, nezainteresovane za moje želje i ličnost. Instinktivno smo se zgrčili, osjećajući se kao nešto poput Bitlsa na stadionu, ali bez njihovog obezbjeđenja.
"Momci, pazite, u noćnom ormariću su kondomi, pazite da ne ponesete sifon, mi smo brucoši", opominjao nas je, kučko, komesar, šta ga briga, on je oženjen. Ali malo smo se uplašili; uveče su se žene nazirale iza ograde, kao zombiji u horor filmovima, i također žedne naše krvi. Vjerovali ili ne, čekali su sa madracima!
Idemo dalje... Deset do jedanaest sati rada, čaj, hljeb i budite ljubazni da poslužite damu a da vas ne nazovu seronjom. Od dvadeset, deset brucoša, inače, lovila ih je jedna luda žena u velikoj crvenoj perici, jadne momke je uhvatila odmah na izlazu iz kafića, petoro je bilo oženjeno, i to je sve.
Pet muškaraca za mnogo, mnogo žena.
Naravno, za njih je to bio diktat mode, razlika između:
- Jesi li čitao Grossmana?
- Naravno da!
I
-Jesi li probao studenta?
- Zašto ne!
nema.
Ali žene su žene.... Ako im date slobodne ruke, onda ćete hodati do četiri ujutru i tek u zoru će ona „dopustiti“, a do orgazma će biti još dva sata. Tri dana su nam bila dovoljna da pređemo na stvar. Pokušaji da se san nadoknadi hranom nisu doveli do uspjeha, zaspali smo oslonjeni na lopatu, naslonjeni na auto, odgrizajući komad kruha, i to se moglo loše završiti, ali kada je Valka zaspala s nosilima od cigala na skeli, komandir nije izdržao, okupio nas je i naučio:
- Momci, prije svega, uhvatite ih za dupe po dvoje, neće biti vremena da se tamo pravi djevica, - postoji red. Zatim, nema poza iz Kama Sutre, samo otpozadi - maksimalni prodor i maksimalan kontakt. Djelujte sa svime, rukama, nogama, glavom, ali brzo. Prevarite ih tempom. Uzmite to olako, poput vježbe prije spavanja. Sutra te šaljem na odmor, na beton, ugojiš se, naspavaj se. Da, takođe... oh, zavidim vam, koze!
Sergo je bio ozbiljan čovjek, student treće godine, sa dvoje djece. Pažljivo smo ga slušali i striktno slijedili njegove savjete.
I pomoglo je!
Sjećam se - zvjezdana avgustovska noć, tragovi meteora, misli negdje daleko, daleko, ograda se njiše pred tobom, a druga stoji u blizini krčeći ruke i sve ponavlja
- Pa, uskoro, pa, uskoro, dosta ti je...
Postali smo toliko vješti da smo već od prvih dodira osjetili kako i šta treba učiniti sa ovim primjerkom za optimalno rješenje problema, odnosno za brz prodor i brzu isporuku u raj. Teško je to opisati riječima, ali to možete naučiti, baš kao i vožnju bicikla.
...I evo slična situacija, ona stoji pognuta, ja hoću da spavam, iza mene je dan rada na hardveru. Žuta sijalica svlačionice mi je delovala kao mesec i aktivirao se uslovni refleks. Zgrabi!
Probudio sam se, bilo je kasno, svi su već bili tamo i tempo je bio mahnit. Bila je devojka. Neki slabi pokušaji, škripa. Jos jedno stenjanje, nezgodno je brzo zavrsiti ako sam poceo kao svinja, bar cu ti priuciti maksimalno zadovoljstvo. Moguća je kaskada, rijetka pojava, ali ako pokušate....
......
To je to, sad će da me ubiju, tu leži neko đubre, šilo...
- Šta, šta...
- Draga!!
Skoro me je zadavila u naručju.
.....Rastali smo se na osnovu poezije, ja ih nisam razumeo, ali je razumeo Romuald Vikentijevič, vanredni profesor njene katedre. Zatim je ostao s mojim djetetom kada je ona, kao istaknuta ličnost u lezbejskom frontu, otišla u LA.