8 mart

Usred radnog dana, kada sam od predpraznične vreve, potpuno zaboravio da je sutra praznik, stigao je vaš poziv, iskreno ću vam reći - nisam bio spreman. Eilat...
Nikad nisam mislio da ćeš ikada moći poći sa mnom. Pa, zvuči kao šala - kažu - idemo u Eilat - izoštrena fraza lokalnih dama. Podsjetilo me na to kako sam jednom u Jerevanu, kako stoji na pokretnim stepenicama u metrou, čuo čovjeka koji se okrenuo dugonogoj plavuši: "Djevojko. Idemo, pokazaću ti MORE!"
Kakav Eilat. Kakav praznik - ovdje se projekt mora predati. Svima je sve hitno, a po mogućnosti i juče. A onda je nova lista nedostataka i grešaka... Pa, naravno, posljednjeg dana. Nadam se da vas nisam uvrijedio tražeći da se javite, pozivajući se na gomilu ljudi u prostoriji. Nije da mi je neko smetao, samo me je ovaj put reakcija iznevjerila. Toliko puta sam sanjao - ti i ja... i more...

Kažu da more u Eilatu uopće nije isto kao ovdje, da je slično našem Crnom moru, prozirno, duboko i mirno. Eilat. Kako. Šta. Trebao si odmah pitati. Ne - ovo je glupost - pogotovo što me niko neće pustiti s posla, Bože - ovo je glupo, kakav posao - firma se zatvara, a praznici su. A zašto pitati, ovo sam čekao. Praznici su pred nama, a već sam mislio da ću ih provesti sam. Tokom praznika svi ljudi idu da se opuste, kupe poklone i zabave. Hoće li mi ovaj praznik zaista biti „kao drugi“. Pitam se hoćemo li portretirati bračni par... Ili ovdje nije bitno - kako i kod koga iznajmljujete hotel - imate takt da ne pitate...

Srce lupa. Čini se da se ovaj poziv nikada nije dogodio. Hajde na poziv... Čekam. Pitam se zašto sam pocrveneo... Uostalom, niko ne zna o čemu ti i ja pričamo.Srećom, nema programera koji razumiju ruski.
Telefon... Da... Naravno da želim... A jesi li slobodan sve ovo vrijeme. Gdje. u koje vreme. Da, hoću. Da, danas sam shvatio da ne samo praznik donosi zadovoljstvo, već i pripremu za njega. Spakovala sam stvari u kofer i zamišljala kako ću uveče obući ovu prozirnu tamnu haljinu kada siđemo u restoran. Kupaći kostimi - gde su, nisu mi potrebni od prošle godine, verovatno ne stanu u njih, a hladnu vodu sam odmah osetila celim telom. Ne zaboravite naočale za plivanje (odjednom dođemo do mora, ili bar do bazena), kapu, mada kakva je sad kapa - sve sam odrezao. Koji ogrtač da uzmem - bijeli ili roze. Da, izgleda kao da sam se pakovao čitavu večnost - bićemo tamo samo za praznike, ali auto vozi...

Noću nisam mogao da zaspim, zamišljao sam kako si pobegao - jednom si rekao da nikada nećemo imati takvu šansu - da budeš sam, pa ni na par sati... Ne želim ni da znam šta si smislio - ovo su moji praznici. Već je dugo iza ponoći, ali još ne mogu da spavam - stalno razmišljam kako će biti i da li će vam se svideti tamo sa mnom. Da li ću uspeti da opravdam vaše nade i ispunim vaše želje. Pa zar sam takva budala, ako ovako sjedim do jutra, usput ću samo zaspati.

Živjelo hladno proljetno nebo Izraela bez oblaka. Vjerovatno ne postoji ni jedan kutak svijeta gdje je nebo bez oblaka cijelo vrijeme. Kako je divno vidjeti sunce cijelo vrijeme. Da, izgleda da smo imali sreće s vremenom... Uostalom, ljeti u Eilatu je jednostavno vruće. Nije ni sedam ujutru - a ja se već znojim, ne, nije od vrućine - to je samo uzbuđenje. Nisam zaboravila naočare za sunce, donji veš...Vjerovatno će primijetiti da je sve novo – ali bio je tako sretan što ga je kupio. Vjerovatno su ručnici nepotrebni - nismo ih trebali uzeti - na kraju krajeva, nećemo živjeti u autu.

Kao i uvek, bili ste tačni. Hvala vam što tako pažljivo gledate na cestu i ne obraćate pažnju na moju sramotu. I samo tvoja ruka s odobravanjem leži na mom kolenu. To se zaista dogodilo. Ti - ja - i tvoj auto jurimo jutarnjim autoputem ka... a ka čemu mi jurimo?

Evo Ayalon. Koliko brzo, skoro da nema automobila - zar svi stvarno spavaju - jadnici - a ne vide ovo divno jutro. Spreman sam da pevam iz sveg glasa!
Sladoled. Kako je tačno da se restorani na benzinskim pumpama otvaraju tako rano. A nisam ni pomislio da voliš sladoled koliko i ja, vjerovatno je okus sladoleda ostao iz djetinjstva - kremast - isti onaj koji košta 48 kopejki - sladoled. Samo ovdje je i u čokoladi sa orasima. Pogledaj se u ogledalo - žvaćeš sladoled, lice ti je prljavo, lice veselo - gde skačeš... možda misliš da imaš sedamnaest. Ne, krićemo ovo do posle praznika, prestanite da razmišljate - idite i uživajte, a šta, zašto i kako - onda će biti vremena za razmišljanje.
Ali i ti si zabrinut... Upravo sam primetio. Zanimljivo je da letimo takvom brzinom da se što prije zaključamo u sobu - ne, ako je to sve što ti treba, nema razloga da me zoveš tako daleko. Vrijedi li pitati ili ne - kako si uspio... Ne - ako hoćeš, možeš mi sam reći. Na staklu je fotografija mog sinčića - zdrave nasmejane bebe. A izgled je kao tatin. Mislim da sam ljubomoran. Gde mi je nestao jezik - pa ne može se ćutati i leteti kao lud - imamo još mnogo sati do kraja...
Kako je bilo sa Karnegijem - ništa ne raduje uho kao zvuk sopstvenog imena... I tako pričaš o sebi, kako si studirao, kako si upoznao jednog jedinog, kako si odlučio da dođeš ovde i odmah imao sreće sa posao, kako si odlucila da rodis sina. Pitam se da li ste od samog početka znali da ćete dobiti sina?.. Kao i svi ostali - šale se iz Ulpanovljevog perioda. Koliko je sve ovo drugačije od mog života. Nisam ni primetio kako se razgovor okrenuo ka meni. Zašto te sve stalno zanima. Zašto uspevaš da uđeš u takve kutke moje duše i moja sećanja da nisam ni slutio. Super stvar - crne naočare - možete se malo sakriti iza njih.... Sjutkin je imao takvu pesmu.
I volim da vam pričam o sebi, kao da sam sama - a ovo su samo sećanja. Čak i na vaša čudna pitanja, sa zadovoljstvom odgovaram na njih, zašto više volim da koristim zaštitu, da li volim da gledam muškarca kako se svlači, da li volim da dajem poklone. Koliko često idem negdje sa svojim prijateljem. Iz nekog razloga sam se setio gole plaže u Simeizu... ovo je iz tog života. Bio je sličan dan bez oblaka. I tamo, na Krimu, bili smo sa mojom prijateljicom Irinkom - ona je umetnica. I onda smo jedno jutro rano izašli na more, ja sam ležala i sunčala se, a ona je slikala... Ono što je nacrtala tog dana nije mi sačuvano u sjećanju. A tamošnja plaža je prekrivena oklagijama i sa njih se može skočiti pravo u more. I goli sunčati je odlično. I ne možete vidjeti ljude. Moram reći da Irinka nikada nije voljela da neko špijunira kako ona piše. Nikada mi nije pokazala svoje radove dok nisu gotovi... I onda se pojavi sa mora... pa, nije zabranjeno svima da plivaju... jedan momak se popne na stene i ljubazno pita,
- Zar ne bi bilo lepo...pokaži svoju sliku.
I odjednom je pred mojim očima bila neverovatna transformacija. Ova mršava, slatka djevojka iznenada je promijenila lice, ne obraćajući pažnju na predmet koji joj visi ispred nosa, niti na to da je i sama... bila malo razodjevena, brutalnim glasom povikala:
- Neeee. neće biti!
Ispostavilo se da sam bio u pravu što je nikad nisam pogledao ispod ruke. Kasnije, kada je slika bila gotova, uvek mi je pokazivala... Možda sam je zapamtio jer je tada bio sličan dan - miran i sunčan.

Postaje vruće, ne želite zatvoriti prozore i uključiti klimu. A ovdje je raskrsnica Ašdoda - odavde u unutrašnjost do Arada, postoji prekrasan spust do Mrtvog mora, a zatim u pravoj liniji pravo na jug. Zašto vreme tako brzo leti sa tobom...
- Znaš, moramo kupiti hranu za doručak.
Dakle - ovo je već nešto novo - hoću li pržiti jaja na haubi auta. Da ne možete stati u restoran pored puta i jesti. Mislim da ovo nije bila iznenadna ideja da se uštedi novac...

- Zašto praviš takvu grimasu, ne nudim ti piknik usred polja, sve je mnogo bolje - ti i ja ostajemo samo u Aradu, prijatelj mi je ostavio ključeve. I nikad nema ništa u frižideru, čak ni kad je kod kuće.
Koji prijatelj. Nikad mi nisi rekao, ali zapravo, šta ja znam o tebi... Pa izgleda da smo zapeli, pitam se da li zaista idemo u Eilat, ili ćemo ovde provesti sve praznike. Ali ipak bih volio vidjeti Crveno more... Pitam se kakvog prijatelja imaš u Aradu, i kako si mu objasnio... zašto ti trebaju ključevi. Pa, zašto sam ovdje napravio cijelu detektivsku priču. Da ona sama nikada nije ostavila ključeve svog stana.A onda je, za svaki slučaj, pozvonila na svoja vrata. A evo i Arada. Sviđa mi se ovaj grad. Široke ulice, a tamo, na kraju grada, je osmatračnica sa koje se otvara Mrtvo more. Sve vreme postoji osećaj prostranosti i pravilnosti - ovo nije Netanija, gde svako veče tražim parking u blizini svoje kuće, ali ujutro ne mogu da odem.

Moramo vam odati priznanje - ne žurite, jer ono što je pred nama je... o, strašno.
Otišli smo na osmatračnicu kada sam ja bio zadnji put - padala je kiša i nije se moglo ništa vidjeti okolo. A danas - kakvo prozirno nebo. Čini se kao da ću pobjeći i... odletjeti!
Odlično što nisam počela da paničim unapred. Sramota te je gledati. Nisam očekivao da ćete biti toliko uznemireni što su se planovi vašeg prijatelja promijenili i on je ostao kod kuće za praznike. Dobro je da još niste pokušali da ga otključate ključem... Ali po vašem izgledu nije izgledalo da ste bili srećni što vidite svog starog prijatelja Lešku fotografa. Zbog toga mi je zaista bilo drago što sam ga upoznao. Razumijem da nećemo jedno drugom pričati bajke cijelo putovanje, ali mi je bilo drago što sam imao priliku... da to nekako odgurnem. I evo nas sjedimo na Lešinom balkonu s pogledom na brda, pijemo kolu sa ledom i gledamo tvoje školske fotografije. Jasno je da ga je već tada zanimala fotografija. Ali bio si zabavan, i nimalo kao čovjek kakav si danas. Da, i Leška se promenio, a stil njegovih fotografija je postao primetno jednostavniji - ranije je to bila duša, ali sada radi u hotelima - fotografiše turiste - damu sa šeširom, damu bez šešira, dete u voda, bar jednom srećna marokanska lica koja su pobegla na letovanje, mnogo dece porodice... A okolo ima puno vode.Ali posao nije zanimljiv. Za to, prema rečima vašeg prijatelja, novac je odličan. Da.. Ali pogresih, prijatno sam se iznenadio kada je izvadio svoj rad..... Da je za dusu.... Kakva lepota - drvece u vodi.... polje kamilice i par kaktusa koji su slučajno zalutali. A zanimljivo je da je to namerno... Ne, on kaže da je to video negdje na ulicama Irushalayima - odbačeni klavir naslonjen na zid na ulici... Ali evo serije penzionisanih automobila... Koliko su ovi stari automobili slični svojim vlasnicima. Odlično. Volim lepe radove. Leška je primetio moje interesovanje i radosno priča o svom poslu, kako je proputovao ceo Izrael na biciklu sa kamerom. Zašto na biciklu, pa da polako vidiš ono što se ne vidi sa prozora auta, ali na biciklu možeš da ideš po putevima i uzbrdo...

Ali vreme je da krenemo. Hvala vam na ovom zanimljivom poznanstvu - Leška je izašao da nas isprati, fotografisao se za rastanak - pitam se da li ću ikada videti ove fotografije. Poželio nam je odličan praznik.
I evo nas opet letimo putem. Silazak na Mrtvo more, odlično se vozi, pažljivo skrećući, a možda i hrabriji, nikad nisam vozio ovdje... Molim vas, samo me pustite, samo do mora.... kormilam. Neverovatno je koliko ste voljno pristali. E, sad na meni visi odgovornost da ne izletim iz ovih zavoja. Zašto, kad si tu, toliko brinem. A sada, kao da sam prvi put seo za volan. Dakle, sada da razumem auto, dobro je da nije automatski menjač, ​​šteta bi bilo priznati da ne znam da vozim auto sa automatskim menjačem. Idemo. Ura. Koliko sam puta poželio da se i sam spustim. Evo oznaka.... nivo mora - moramo zatvoriti prozore.Minus dvije stotine... minus četiri stotine... i sad se more otvara svom snagom, otišli smo na njegov najjužniji dio. Onda si sam...
Na putu smo više od sat vremena, gladan sam, pa da napravimo pauzu?
- Hajde, samo još malo utrljaj.
A mi ćemo nastaviti da letimo pravolinijski... Pa, konačno, uspori. Ne, nije ovo samo ručak, nisam znao da su ove male zgrade pored benzinskih pumpi hoteli...
Sjajno je biti pod hladnim tušem nakon toliko sati vožnje.
- Mogu li doći do tebe?
Kako si se danas promenio, uvek tako plašljiv i neodlučan, danas si odlučio, jasno je da je dosta... Sve je u peni, rešio si da poliješ sav šampon na mene. Čini se da nećemo izaći pod tušem, glupirati se kao djeca dok nas želja ne uhvati odmah pod tušem. Voda ispari iz naših vrućih tijela, prisloniš me na zid, tuš ti se izlije direktno na glavu, uzmeš mi noge i podigneš me da ti bude udobno. Da... to je upravo ono što sam želio, i vidio sam da si ne možete pomoći. I sve je tako slatko i brzo... ne, ja sam ipak pobegao od tebe u sobu da ne vidim tvoju sramotu, pa nisam ja kriv, samo smo se predugo vozili...

Super, čak sam i zadremao i potpuno zaboravio da smo zapravo stali na ručak. Ili možete donijeti ovdje... Oh, kakva je to klasa marokanske kuhinje, miris supe sa nepoznatim začinima, ukusan. Pirinač sa povrćem.. Pa posle takvog ručka neću se maknuti.
- Ali ne žurimo... Ako hoćete, ne možemo dalje...
To je ono što me je pokrenulo. Ne - hoću da se kupam u moru, i to ne sutra, već danas. Možda noću, ali danas. Stavio sam tanjir voća na krevet... I dalje nismo nigde otišli posle večere. Kako si nežan prema meni. Jedan tvoj dodir je dovoljan...Tiho si skliznuo do mojih nogu i pitao me da li se sećam gde si odseo...
- Ne sećam se, pa hajde da počnemo ispočetka...
Čuo sam ovu frazu negdje ranije.
Sunce je počelo da zalazi kada smo odlučili da nastavimo putovanje.
A evo Eilata... Otišli smo pravo do mora i plivali, voda je još bila hladna, vrlo bistra i more kao da blista.
- Nemojte misliti, nećemo prisutnima pružiti zadovoljstvo da nas posmatraju na pesku, idemo da tražimo zaklon.
Uvijek ću voljeti tu našu hotelsku sobu. Sve je vrlo jednostavno: veliki krevet, TV, kada obložena crnim pločicama, ali pogled sa prozora je nevjerovatan - pravo na more, čini se kao da možete trčati i skakati. Sunce je potpuno zašlo dok smo stigli u Eilat, a pred nama je bila cijela noć. Nema potrebe nikuda žuriti, a to se osjeća u pokretima. Diviš se... polako, polako, nekako porodično, ili tako nešto, smjestiš se na krevet i upališ TV. Pokušavaš da namjestiš kao da je to jedini razlog zašto smo došli ovamo... Donio sam led i napravio bokal hladne vode. I u prolivenim godinama stavila je vino koje si poneo sa sobom.
More nije slano kao Mediteran. Istuširao sam se i došlo je smirenje. Smjestio sam se kraj tvojih nogu, tako udobno, nabacio sam ogrtač preko sebe i prekrio noge čaršavom.
Iz nekog razloga, činilo mi se da si sada kao velika mačka, prede, zaspi. Da te naše stajalište napunilo, a vožnja, ili možda moje brbljanje, umorilo...
Ne, pogrešio sam:
- Pa, prevrni se, pogladiću te.
- Ne, hajde, radije bih
Nikad nisam pogledao tvoje telo. Kada si se opušteno prevrnuo na leđa, na trenutak mi se učinilo da tu pored mene leži stranac.Ali ovo je samo na trenutak. Donijela sam kremu za tijelo, namazala je gusto na ruke i postavila se na vrh. Nježnim pokretima počela je milovati leđa, razmazujući ih kremom. Potom su pokreti postajali sve jači i jači, gnječio sam ti leđa i sam od toga uživao, onda sam vrat i ruke premazao kremom, koja je opušteno popuštala mojim rukama. Zaista volim svoje dlanove – kružnim pokretima utrljavala sam kremu u njih. To su iste ruke, nekad uporne, nekad nežne. Ruke su opuštene, cijelo tijelo je opušteno. Onda sam se spustio na stopala i počeo kremu da utrljam prvo u tabane, masirajući ih, prislonjavajući ih na rame, zatim na kukove, i tek ovdje sam osjetio da si napeta. Nisam uspeo da završim posao, ti si mi iskliznuo iz ruku i preuzeo inicijativu u svoje... E, pa, dovoljan je jedan tvoj dodir da iskočim, protiv volje. Nisi me uspio izmasirati, kada si ustao, moje usne su bile blizu tvojih bedara, a ja sam zadirkivo prelazila jezikom po njima i vidjela kako si se napeo i ukočio. Tada sam odlučila da nastavim i oprezno počela da se dižem, milujući rukama svoj uzbudljiv penis. Tvoje ruke su mi vruće masirale ramena, mrsile mi kosu, čula sam tvoje disanje, a onda sam to uzela usnama... Vrisak, ali ne prestajem, i uzimam ga potpuno u usta, pažljivo stavljajući ruke na bokovima, pomeraš ih napred, razumem da želiš moje ruke. Bez zaustavljanja pokreta jezika, uzimam ga, već snažnog, u svoje ruke i konačno se usuđujem da podignem oči prema tebi. Stenješ, zatvaraš oči i nasloniš se na jastuke. Mazim se, bojim se da će se tako sve završiti.Ovde ne možeš da izdržiš, okreni me na leđa i spusti se, prebacujući noge preko ramena, i uzevši me za bokove ispod, duboko prodireš usnama... Vrela vlaga se širi po telu. Bez ikakvog oklijevanja, krećem se prema tvojim usnama i molim te da me uzmeš. Ali ti se ne žuri, zašto. Krećem se sve brže prema tebi, a ti zavlačiš ruku duboko u mene i ponavljaš moje pokrete. Odlucio si da me dovedes do orgazma, otkud znas da mi je ovo omiljeni nacin... a sad ne mogu da suzdrzim vrisak, vrisnem - otvaram oci, gledas me uzbudjeno, nema vise bilo kakvu barijeru i ulaziš u mene... Gospode, kako sam ovo želeo... pokušavam da ti pomognem, stišćući je svojim mišićima u taktu tvojim pokretima... još... i više.. .Osećam kako postaje sve veći i veći i... vreli potok se razliva u meni, zato si pitao da li i kako da se zaštitim, znao si da volim završen proces.

Pa zasto se stidis, sta jos, zasto mislis da od tebe ocekujem sate neprestanog milovanja. Super je što si tako gladan. Uostalom, nijedan praznik nam neće biti dovoljan da se zasitimo jedni drugih.

Sada me pozivaš da se prevrnem na stomak i masiraćeš mi telo. Samo trenutak, samo ću isprati... Štedim vodu, nisam baš crvena, ali sramota još nije nestala. Čini mi se da sve ispada tako nespretno. Da...neću ispasti profesionalac...a zapravo, ne želim!

- Pa, zašto se uopšte nisi osušio?
- Sušila sam se.
- Pa, čekaj, ja ću to obrisati.

I opet njegove ruke.Gospode - ovo nije pristojno, ali želim ponovo, samo da ne primeti, pa opusti se. Ovo nije masaža, ti si, masirajući mi leđa, počeo da ga ljubiš, i ljubiš tako da sam jednostavno odleteo, u podnožju vrata, odmah ispod, ispod lopatice. Ne, prijatelju, nećemo se uopšte odmoriti. Ali sita si, razumem, samo hoces da uzivas u mom telu... Polako sam poceo da se smirujem, i verovatno sam zaspao na sekund i probudio me zvuk prolivanja vode, bio si pod tusem , a sad je bio red da te pitam. Ali onda ćemo sigurno ostati bez večere, a ja sam iskoristio tvoje odsustvo i obukao se za večeru, naslikao usne, obuo cipele na štikle, ali kako se ispostavilo, bilo je potpuno uzalud... još nije vrijeme za večeru...

Kad smo sišli na večeru, bilo je već dosta kasno. Naručili smo bar-b-cue. Lijepo uređen restoran, i hrana servirana na daskama umjesto tanjira, i bazen u blizini, već prazan, a vi ste pričali o svom sinčiću. Kako si jednom otišao na ljuljašku, a on je od nestrpljenja skakao gore-dole: Pa, gde je ljuljaška. gde je ljuljaška?..
- Znaš li, sine, šta je savlanut. (strpljenje - hebrejski) - recite mu.
- Ne, ali uzmi me u naručje, možda ga vidim!?

Ili o torti - koja je pala na bok:
- Pa, torto, nemoj da padneš. Ako padneš, neću te pojesti!

Lagano, naš razgovor opet prelazi u pitanja i odgovore, sve vas zanima: gdje sam studirao, kada sam prvi put upoznao čovjeka, kako je bilo. I kažem vam, jer davno je sve ovo bilo zaboravljeno, izbrisano, sasušeno u kutovima sjećanja, a danas je ponovo iskrslo...

Noć u Eilatu. Ti i ja smo, zapravo, puno ljudi koji hodaju poput nas uz more i osvijetljene hotele.Bučno je i tjera me da se vratim.
Pitam se koliko vina imaš u torbi, izgleda da ćemo se poprilično napiti prije nego sve popijemo. Već je bilo dosta iza ponoći kada smo zaspali do mile volje...
Volim da se opustim u krevetu i da ustajem kasno, ako je moguće, ali ni tu nisam uspeo. Upravo si mi doneo čašu soka sa ledom. I otišli smo na more!
Nikada neću zaboraviti lice ovog spasioca koji nam je dao čamac. Kako je pitao, rekli su da znamo da plivamo, ali ja sam mu rekla NE. Sad će vjerovatno nastaviti trčati obalom dok se ne vratimo. I odlučno smo krenuli na more. Ovde ćemo se sunčati...
Pa, zašto se čudite što ne želim da se sunčam gola. Biti sam s tobom, u hotelskoj sobi, je jedna stvar, ali ovako, dati ti priliku da me pogledaš, ne, ne usuđujem se to učiniti. Ispustili smo vesla. Dobro je da si poneo nešto za piće sa sobom. Cool - i ti voliš da roniš, pa čekaj, sa tobom sam!.. Ne diraj me, udaviću se!
Sunce je počelo da grije, a mi smo odlučili da se vratimo. Zaista, naš spasilac je sjeo na obalu tužnog pogleda i gledao nas kako slijećemo. Tako prijekorno sam pitao zašto varaš, zabrinuo sam se, a nisu stavili prsluke za spašavanje - to nije po pravilima. Uz smijeh smo mu vratili njegovu opremu i otišli na doručak.
Doručak u hotelu je švedski sto - to je jednostavno nepristojno. Pa nemoguće je sve probati, uostalom, posle ovoga neću nigde!.. Šta. Kakva riba, ne... Stani šta će misliti, hoću opet da ga uvučem u sobu, e, ribo, pa ribo, samo da se odmorimo... Treba manje jesti - pogledaj se u ogledalu. Nisi ti, ja govorim sebi.I išli smo na plovidbu na čamcu koji je imao stakleno dno i kroz njega se moglo gledati ribu. Brod je otplovio iz grada i stao - vidjeli smo sve vrste riba - nikad tako nešto nisam vidio. Male prugaste sijale su u jatima, velike pegave gledale su važno u prozor. Kakvo zanimljivo dno. Možda je to akvarij, ali nemoguće je da tako mala površina ima toliku raznolikost oblika i boja!
Umorni i impresionirani vratili smo se u svoju sobu. I pogledao sam te u oči. I postoji takva želja... Čekaj, čekaj. Pa, čemu se žuri. Pa, zašto je tako, pa, daj da bar nešto skinem sa sebe. Ma daj... Kako god... Zastao je samo da skine šorts, i podigavši ​​mi suknju, nije dugo stajao na ceremoniji i uzeo me s leđa, režući, otkopčavajući mi košulju i oslobađajući grudi iz grudnjaka !
Odlučio si utažiti našu žeđ do kraja života... neće ići. Još nije bilo vremena, ukočenost još nije prošla. Još nije došlo vrijeme kada se partneri već dovoljno poznaju, i znaju pružiti ono isto zadovoljstvo o kojem sanjate, kada dvoje, poput dobrih plesača, osjete svaki pokret partnera i vode ga, kao u plesu .
Jasno mi je da je večera otkazana, pa mi dozvolite da vam sama kuvam. Šta imamo u frižideru. Kako je super zamisliti da je ovo naša kuća, a ja sam njen vlasnik, da vam donosim večeru, ili još bolje, doručak u krevet.
Ne sjećam se puta kući, jer nije bilo kuće - ti imaš svoju, gdje te čekaju sin i žena, a ja imam svoj, gdje me, avaj, ne čekaš. Dakle, niste otkrili kako ste uspeli da mi upriličite tako divan odmor, a ne želim da pitam, meni je neprijatno što se tako divni dani dobijaju laganjem, pa čak i ako ne znam za to .
Bili ste pažljivi i uslužni, ljubazni i prećutni. Muzika nam je pomogla da stignemo kući...Hvala za ove divne praznike - to mi govorite, a ja sam spreman da vam ponovim - hvala vam za ove divne praznike!


April 1999