Plaža Amazonke BDSM uvod sa nastavkom

Odlučio sam da posjetim Andreja. Naravno, prije ovoga sam se kupala, obrijala lice i tijelo. Nakon tuširanja, tijelo sam namazala kremom čiji miris Andrej obožava. Obukao je majicu i kratke teksas šorc. Stavila sam kondom u džep. Izašao je, ušao u auto i 15 minuta kasnije ja sam bila na njegovim vratima. I otvorio je vrata svojim ključem i ušao.

Andrej je sjedio na sofi u salonu, a na bokovima mu je ležao samo bijeli ručnik. Mora da je upravo izašao pod tušem, jer su kapi vlage bile na njegovom mišićavom tijelu. Ugledao me je, nasmiješio se, a njegov ručnik se podigao i postao šator. Videla sam njegovu reakciju na mene i takođe se nasmešila, a nešto u meni je još više zadrhtalo.

- Divno je što si došao. – rekao je Andrej – dođi, popuši me, hoću da osetim tvoja slatka usta na svom kurcu.

Nakon ovih riječi nisam se više mogao suzdržati. Prišao sam mu, kleknuo između njegovih nogu, pomerio peškir u stranu, a Andrejin kurac je krenuo ka mom licu. Poljubila sam ga. Lizano s leđa. Usnama je sisao sa strane, potpuno progutao glavu i pokušao da proguta čitavu osovinu što je potpunije mogao. Sisao sam, trzao, stiskao usnama. Andrey je zastenjao:

- Hajde, hajde, bravo, moja dobra curo, pusi.

To me je još više uzbudilo i zatvorila sam oči i potpuno se prepustila pušenju.

Nisam htela da mi svrši u usta, a osim toga, sve me u guzici već svrbi. Ostavila sam njegov penis, brzo ustala, izvukla kondom iz džepa šortsa, skinula šorts i gaćice i skinula majicu.

- Zašto si stao. – upitao je Andrej.

Na šta sam mu stavila kondom na kurac, okrenula mu leđa i sjela s guzom na njegov kurac, i to tako brzo da sam i sama na trenutak osjetila nelagodu, a Andrej je vrisnuo od zujanja.Lagano sam došao k sebi i počeo da se dižem i padam na Andrejev štap. Zabacila sam glavu unazad kako bih se potpuno prepustila užitku, naslonila mu ruke na noge i skočila. Andrey je zastenjao. Osjećao sam se kao da sam potpuno nabijen na penis. kako izlazi iz mene, kako se vraća. Stavio sam jednu ruku na kurac i počeo da ga trzam. Odjednom sam poželela da me Andrej pojebe, inače je on samo sedeo i naduvan, a ja sam radila.

Pod Andrejev nezadovoljni krik, skočio sam sa penisa i spustio se na sve četiri na pod pored sofe i tako ustao.

“Pa, samo naprijed i jebi me sada”, rekao sam.

- Oh, psiću jedno, jebaću te odmah kao da te nikad nisam jebao. - odgovorio je Andrej.

Ustao je sa kauča, kleknuo iza mene i gurnuo kitu u mene. I počeo je da se zajebava svom snagom. Prestala sam da razmišljam i počela da vrištim na svaki njegov pritisak. Ulazio je i izlazio, ulazio i izlazio iz mene. I nastavio me je nabijati na ražanj takvom silinom i tako brbljivim ritmom da sam se osjećala kao da me rasturaju. a onda je završio, pavši na mene. Krenuo sam za njim i pod njegovom težinom bio je skoro 2 puta veći od mene, noge i ruke su mi pokleknule i potpuno smo pali na pod.

Ležali smo tako na podu nekoliko minuta. Ispod je hladan pod, Adreyjeva lešina na vrhu, njegov opušteni penis u guzici. I bio sam oduševljen.

Danas sam vojnik. Ja sam na dužnosti. I stajaću koliko god bude potrebno. Barem cijelu noć. Neću pustiti neprijatelja da prođe, neće moći neopaženo da prođe pored mene, neće moći tiho i brzo da prođe. Biće uhvaćen. Nužno. I ne uzimam zarobljenike. To je naređenje. Moja narudžba. Meni. I nemam drugog izbora, ovo je rat. Real. A u ratu je kao u ratu...
Štitim najdragocjeniju stvar koju imam na ovom svijetu. Nešto što ne bih mijenjao ni za kakvu drugu sreću ili nesreću. Nešto zbog čega ću neprijatelju zagristi grlo, noktima izgrebati lice, ostavljajući autogram sa grimiznim prugama njegove krvi. - Potpis je moj, mastilo njegovo. Pa čak i da ima četrnaest, čak i da je jači od mene, ali samo fizički. Ne može da se nosi sa mnom. Jer ja nju štitim. Moja ranjena Ljubavi!!!
Jeste li ikada vidjeli ranjenu ljubav. Ne vrišti, ne plače, njen prvi bol je već prošao. Najgora bol. Sada samo tiho stenje, gleda te očima bolesnog psa, a povremeno joj iz uglova očiju poteče prozirna suza... Boli je...
Ljubav je ranjena prije dan. Podlo, iz zasede... Očigledno, hteli su da budu sigurni, ali to je bila greška... Ili možda uzalud. Ne baš. I dalje će joj biti bolje. Dobit će snagu i osvetiti se ovom slatkom, nježnom neprijatelju. Neprijatelj je tinejdžer. Kao ja... Neprijatelju koji je bez dozvole upao u naš svijet, skriven od svih. Svet u kome žive samo dvoje ljudi. I bili su srećni!!. Ko je kriv što jedan od njih nije prošao ispit Prave ljubavi. Uostalom, ovi testovi su teška stvar... Prava ljubav nikad nije laka. Sretan - Da. Ali nije lako. Mishka nije izdržao... Puklo je...
Ne krivim ga. Naravno, na frontu, zbog toga ćete biti izvedeni pred vojni sud. Samo ovdje je drugačiji front. Front lojalnosti na granici zemlje "LJUBAV".Ovde mnogo praštaju... Dakle, opraštam ti, Miška. Nisi mogao odoljeti moćnom oružju ovog tipa. Njegova lepota...Ali oprostiti ne znači pustiti...Za sada vas izolujem jedno od drugog...Vaš telefonski kabl je već presečen. Saznao sam gdje je red na ulazu. Sad ga nećeš zvati. I neće te zvati. Davno je izvukao moj ultimatum iz svog poštanskog sandučeta. Ali ipak, ako nije kukavica, doći će danas kod vas. Uveče. A veče već dolazi... Zato sam tu, kod tvog ulaza. Čak i ako je 26 napolju, ja ću i dalje biti ovde dok ga ne sačekam. Ako uopste dodje...
Od ledenog vjetra oči ti zasuze i suze teku niz obraz. Ili možda nije od vjetra. Ne baš. Vojnici ne plaču. Ljubav plače. Jeste li vidjeli kako ljubav plače. Može da plače od radosti, od sreće recipročnosti, od ljubomore i od nemoći. Sada plače od ozlojeđenosti. Od ljutnje na Mišku, na žuto stvorenje na ledenom zvjezdanom nebu, zbog ljutnje na sebe. Ona plače sećajući se našeg prvog dana, tvog prvog pogleda, tvog prvog osmeha i naših prvih reči.
-Je li ti dosadno?
-Ne baš. Samo sam umorna od svega. I rijeka, i odmori, i moroni - prijatelji sa svojim "trenutom"... Nemate cigaretu?
-Dim. Ne smetaju mi ​​cigarete...Je li se vaše ime Boltik. Zašto?
-Oh, to je zbog prezimena. Generalno, ja sam Lekha. I ti?
-Ja sam Miška.
-Kakav si ti medved. Ti si već punoljetan...
-Pa šta. Ipak me zovi Miška.
-U redu...Za koga radiš?
- Vidiš, dugo treba da se objašnjava... Idemo kod mene kući - tamo je kompjuter. Sve ćeš razumjeti.
-I tu su igrice!!?
-Da, ali ih retko igram. A ti, ako želiš, igraj.
D O I G R A L I S. !
Do te mjere da ne bih mogao živjeti ni dan bez tebe (kakav kompjuter!!!). A ti ne bi mogao da živiš bez mene.
To je bilo davno.Čini se da je prošlo deset godina... Ali u stvari, to je samo godinu i po dana. Ali ljubav - Ona pamti sve. I taj dan, i tvoji prvi nežni dodiri, i čudno drhtanje u mom telu... Sećam se svega. Kao šraf u kompjuteru...
Sjeća se kako si se zakleo da više nećeš dovoditi dječake. I održao je obećanje. Čuvao sam ga dugo!
Ona se sjeća kako si rekao da me voliš više od bilo koga na svijetu, a moj odgovor je bio tvoj eho.
Nije zaboravila tvoja smela objašnjenja sa mojim roditeljima, kada su se pedantno interesovali zašto sam kod tebe noću. - "Internet je jeftiniji noću, ali Lekha treba da uči... Njena buduća profesija je još uvek..."

Da, danas ti, Miška, nećeš doći na internet. Pokušao sam. Oprostite...Ratno vrijeme...Vanredno stanje u nasoj drzavi...
...Hladno. Nema promene straže na vidiku...Ja sam jedini vojnik u našoj vojsci. A sat kaže 23-45. Nije došao. Neće doći. Jasno. ne znam...
Četvrti sprat. Drugi prozor sa ivice. U vašoj sobi je jako svjetlo. Čudno. Obično upališ noćno svjetlo...
Stepenice na ulazu. Osecam tvoje korake...skrivam se iza ugla. Izlaziš otvorene jakne i požuriš prema mojoj kući. Više nego čudno... čekam da vidim šta će biti dalje. Vojnik mora imati izdržljivost!
Vraćaš se za deset minuta. Hodaš polako, ne mariš za mraz i vjetar. Zaviriš u mrak dvorišta. Koga bi volio vidjeti tamo. Njegov. Ja?
Iza ugla kuće primjećujete slabu sjenu. Idite pravo prema njemu. Moja zasjeda je otkrivena. Dobro, barem ne neprijatelj...
- Leška. Zašto si ovdje. Celo veče nisam uspeo da nađem mesto za sebe, dogovorili smo se u šest... Onda je ovaj telefon isključen...
-Bio sam ovde u šest. Čekala sam ga. I presekao sam kabl. Zato ga ne zovi...
-Čekaj, objasni, koga si čekao. Mada hajdemo prvi kuci, plav si sav od hladnoce... Idemo, maco...
Ležeći u vrućoj kupki, zatvorivši oči, i dalje sam osećao Miškin pogled. Oči pune suza, koje će vam skliznuti niz obraze u izdajničkim potočićima. Nema ljubavi bez suza. Pa, to se ne dešava, to je sve!
-Kako si mogla vjerovati u ovo, dušo. Ovo je Andrejev sin, sa kojim radimo zajedno... Andrej me je zamolio da naučim njegovog dečaka da postavlja igračke. Dječak je još uvijek na kompjuteru "ne bum - bum", ali si mislio!!. zakleo sam ti se...

Upozorenje o obuci je izbrisano. Vojniče Lech, hvala vam na budnosti i odličnoj stražarskoj dužnosti!
-Služim LJUBAVI!!!
-Samo su ti se šape zamalo smrzle, mačkice!
Već u snu osećam Miškin nežni poljubac.
Sutra je "otpust". Zaslužuješ to!