Stražarnica

Danas sam se sjetio jedne divne priče koja je doprinijela da promijenim moje poglede na svijet... I šta onda??. Da...isto se ovo pitanje već pojavilo u vašoj izuzetnoj glavi, ali ja ću ipak pokušati da razbijem nepotrebna nagađanja pričajući vam šta mi se dogodilo uoči novog milenijuma. Naravno, ovo nije misteriozna novogodišnja bajka kojom obiluje TV ekranima TV gledalaca u svim zemljama... ali prvo slušajte, pa tek onda obavezno kritikujte... kritikujte i kritikujte... Posle sve, ovako i treba - svima ugoditi, kao što znate, nije moguće, a ja ću se potajno nadati da će ova priča nekoga podsjetiti na sebe ili nešto slično što će ostaviti traga na duši...
Dakle, dugo sam razmišljao kako da provedem novogodišnje praznike uz dobrobit svoje lude mašte i, naravno, ne opterećujući se prijatnim zveckanjem novčića i novčanika... Naravno, ja sam ne jadna ovčica, ali nemam ni velika primanja... Pa, odabrao sam baš onu opciju koja mi je po svemu odgovarala... i nije tako skupa, a prilično je lijepa... otišao kod mojih bliskih rođaka u jedan od poznatih gradova južnog Urala. Grad je velik, podsjeća na Moskvu s početka Gajdarovog perioda. Spakovao sam stvari i prije odlaska čuo komični horoskop na radiju. Odmah da rezervišem... Ne verujem u horoskope, ali tu je bila nekakva kvaka, a nisam je odmah primetila. Suština horoskopa se svodila na sledeće... Predstoji vam putovanje tokom kojeg ćete 31. decembra u popodnevnim satima sigurno sresti Deda Mraza i nemojte se iznenaditi njegovom pojavom, u tome je sva misterija i neobičnost situacije. Pa sam se veselo nasmijao i krenuo na put.Trebam li napominjati, dragi moji kritičari, da je putovanje bilo 31. decembra... Mislim da ste uspjeli i sami da se uvjerite...
Nikada nisam patila od seksmanije, odnosno obično nisam imala iznenadne impulse ka seksualnim odnosima i napade na nečiju "čast", ali ovaj put sam se osjećala nekako čudno... Željela sam da svi muškarci oko mene izgledaju blisko meni, divio se i zavidio onome ko ima priliku da bude u mojoj blizini... Zašto sam ovo želeo, još ne mogu da razumem. Najzanimljivije je da je taj osjećaj ostao sa mnom i živi u mojoj duši do danas, stalno povećavajući zamah i ubrzavajući tempo... Ne znam da li da napominjem da sam od tada uglavnom prijatelji sa muškarcima...
Napolju je bila zima, kao što razumete, pa kako da privučem muške poglede ako se sve što pomaže da ove osobe namamim u svoju mrežu krije ispod nekoliko slojeva odeće??. Naravno, našao sam izlaz. Imam zadivljujući crni kaput od striže sa crnim i bijelim šavovima od nerca na manžetama i kapuljači. Obukao sam ovu stvar, moje crne cizme sa visokom potpeticom, i... pa, pogodite sta jos???... nikad necete pogoditi... džemper s dolckicama i preko tamnih hulahopki obukao sam uzasno kratke crne šorcice, što su drsko izložili moje pomalo bucmaste noge. Vjerujte, nijednom muškarcu koji obraća pažnju na žene ovo nije promaklo.Pa, potpuno je jasno da bih ovu ljepotu mogao pokazati samo pod uslovom da ovčiji kaput bude graciozno otvoren... sve se obistinilo... Da pojačam opisni efekat i dodatno razumijem osjećaje glavnih likova, ja sam Dodaću da imam dugu tamnu kosu sa mekom kosom sa prirodnim kovrdžama na krajevima, prelepo lice, koje krase velike sive oči i snežno bela koža... generalno, ako ste ikada videli Snežanu, onda je ona praktično moj portret...
Čim sam stigao u novu zgradu aerodroma Domodedovo, um mi je iznenada obuzela ideja da se odmah riješim svog prtljaga, što sam i učinio što brže i lakše. Petnaestak minuta sam šetala po zgradi dosadnog pogleda, sa torbicom u ruci i sa mišlju da nađem dostojnu "žrtvu"...da bi moj let bio uspješan...i sami razumijete da dva sata , tokom kojeg sam morao da gledam u zemlju sa visine od 10.000 metara morao je da se potroši sa odgovarajućom dobrom... Ne primećujući nikoga, otišao sam u "prihvatni centar", to ja zovem mesto prethodnog pritvora pre ulaska u avion ... Tamo je sve počelo...
Putnici su još pristizali... Mora se reći da ovaj let prevoze uglavnom biznismeni različitih nivoa, neki u ekonomskoj klasi (kao i ja...), drugi u biznis klasi, a nailazite i na zanimljive muške primjerke. Odakle mi takve informacije??. Morao sam letjeti ovim letom više puta. Počeo sam da gledam kako ljudi čekaju...to je prilično fascinantno...Ali kod nas su svi navikli da čekaju, pa većina to toleriše sasvim mirno.Svideo mi se jedan čovek koji je razgovarao mobilnim telefonom, stajao pored prozora... Hteo sam da znam čime se bavi, pa sam se odmorio od kontemplacije o ostatku publike, počeo da razmišljam o tome ...
I odjednom sam začula vriske dvadesetak metara od sebe... "Šta??. Šta??. Ne čujem te dobro... da, kupi sebi novi telefon, konačno... ne možeš uopšte pričati ...šta je rekao????neverovatni vriskovi i prizvuk iritacije u glasu... Razgovor nije vredan prepričavanja, još nisam razumeo šta se priča... Nije to poenta, glavno da sam GA primetio... Jurio je iz ugla u ugao kao zivotinja u kavezu, izgledalo je da jos par minuta, i poceo bi da juri na one oko sebe i onda ne bi bilo dobro sreća - „Ugrizaću svakoga..." - u njegovim očima se u tom trenutku ogledalo samo ovo...
Da...liznula sam usne...Hm...to je bilo iz nekog razloga...Imao je oko 32 godine, visok, tamnokos (kratka i vrlo uredna frizura...osecalo se kao skupi salon...), blago punaš, što ga nimalo nije razmazilo (i bila sam ludo zavedena... ali ne volim mršave muškarce... ne volim...), odjeven prilično elegantno ... Za takve muškarce obično kažem da imaju izuzetnu sofisticiranost, urođenu estetiku i sofisticiranu maštu... A osim toga, bio je prilično zgodan, i, kako se kasnije pokazalo, prilično pametan...
„Da...“ pomislio sam, „takvi ljudi lete samo biznis klasom... ja uvek nemam sreće...“ A onda, baš kada je objavljen ukrcaj i, sabravši svoje žaljenje u jednu veliku tužnu misao, ja otišao u kabinu aviona. Prvi put u životu čuo sam reči stjuardese... "Molim vas zauzmite prazna mesta...moramo da ubrzamo ukrcavanje, ne obraćajte pažnju šta piše na kartama..." I vukla oko kabine u potrazi za pogodnim mestom. Za one koji nisu oduševljeni avionskim putovanjem, objasniću da u kabini TU-154 postoje dva reda sedišta širine po tri sedišta. Ugledao sam mladića kod prozora i sjeo do njega, moje mjesto je bilo blizu prolaza, naše srednje je ostalo nezauzeto. Slučajno sam pogledao sedišta preko puta i otkrio da je pored prozora sedila devojka, a dva sedišta jedno pored drugog su bila slobodna... Skoro svi putnici su bili na svojim mestima, ali zamislite moje iznenađenje kada sam video ovo "čudo" sa mobilnim telefonom u rukama, juri kao panter po kabini. Činilo se da ništa nije video ispred sebe...A šta mislite??. Da...svalio se na to mesto pored devojke i završio takođe pored prolaza, tačnije pored mene...Ali u tom trenutku me nije video, misli su mu radile u drugom pravcu ...
Odlučio sam da je vrijeme da krenem u ofanzivu... Pretvorio sam svoj ovčiji kaput u elegantan jastuk za svoje tijelo, stavio noge u prolaz erotično koliko sam imao vještinu, iako je stjuardesa stalno posrtala... i svaki put se slatko izvinjavala zbog svoje nespretnosti...(neki imaju dovoljno strpljenja...tesko je biti stjuardesa...vjerujte mi...) Okrenula sam se prema njemu i pretvarala se da sam umorna i da zaspim , dok mi je lice bilo uronjeno u slatko blaženstvo.. Ovaj put je obliznuo usne...Uspjela sam to primijetiti krajičkom oka. Počeo je da se zeza, hteo je da me upozna, ali, kao čovek umoran od banalnosti, odlučio je da na neki alternativni način privuče pažnju na sebe... Sve bi bilo u redu, ali ta originalna ideja se jednostavno nikada nije pojavila u njegovom mozak, što bi spasilo situaciju... Počeo je beskonačno dozivati ​​konobaricu, naručivati ​​kafu, glasno flertovati sa njom, onda mu je trebala čaša, pa mineralna voda, pa je hteo da doda još jednu kašičicu šećera u kafu.. Gledano spolja, njegovi uzaludni pokušaji da se uključi u razgovor sa mnom su izgledali veoma smešno, ali ja to nisam pokazao... Odlučio sam da za sada igram ulogu neosvojive stene - eto, za ono vreme biće, a onda ćemo, kako kažu, čekati pa ćemo vidjeti... Konačno je shvatio da su bez banalnosti neizostavne i sljedeća scena, koja je nastavila ovu priču, i dan-danas me dira... Moram priznati da je teško je opisati, ali pokušaću. Izvadio je upaljač iz džepa i pet minuta bezuspješno povlačio zatvarač i time mi pokazao da ne radi... (u stvari, upaljač je bio u odličnom stanju... oh, ovi ljudi... glup trik, stvarno???)
“Djevojko... - rekao je ovu riječ tako tajanstvenim glasom... u glavi mi se samo vrtjelo... nešto kao... “Oh, Bože... kakav glas...” proletjelo mi je kroz glavu ...Slučajno nećeš imati upaljač, moj ne radi... - a njegove zadivljujuće tamne oči su me gledale molećivo... u njima je bila samo jedna fraza, tačnije molba... “ ...pa, pričaj sa mnom...pa, molim te..." Normalna devojka bi brzo reagovala, a minut kasnije bi ćaskala sa njim o tome i o tome... Ali ja nisam jedna od one... ja sam "zdravo curo"... zar ne. Mogao bih se tako brzo složiti... ili ljubazno odbiti... NIKAD... rekao sam prilično grubo, dajući mu do znanja da je jasno ometa moj odmor i uživanje u letu... "Ne pušim..." Evo sad ću da se smejem... Trebalo je da ga vidiš... Oh... ovo je baš urnebesno ... Od očaja nije ni primetio kako gledam njegovu reakciju. Nakon moje magične fraze, iznenada je skočio na licu mesta, nečuveno opsovao, nekoliko puta digao ruke od ogorčenja i pao u depresiju...
A vrijeme je prolazilo...i srećom nije stalo ni na minut...Već sam nekoliko puta požalio zbog svog bezobrazluka, kada je jedna starija gospođa spasila situaciju i time pomogla da se upoznamo ...
Činjenica je da je do kraja leta bilo već tačno dvadesetak minuta, a komandir broda je najavio početak spuštanja... Pogledao sam na sat i... vau... Sat je pokazao... pa ko od vas može pogoditi... .to je tačno 12 sati popodne i jedan minut... Sećate se horoskopa??. A još se nismo sreli... Pa... prošlo je podne i horoskop je počeo otvoreno da se ostvaruje, što mi se nikad u životu nije desilo...
Dakle, ova polubaka je odlučila da se mora unaprijed pripremiti za izlaz (očigledno se osjećala kao putnica u redovnom autobusu....), te je po cijeloj kabini vukla torbu nevjerovatne veličine, udarajući putnike koji su sjedili u njoj. sedišta blizu prolaza... .Izgledala je toliko smešno da sam se, ne mogavši ​​to izdržati, okrenuo prema njemu sa šarmantnim osmehom i pitao... "Je l' neki ljudi već silaze??. Staju na zahtev???" Boze moj, ne mozes da zamislis kako se smejao, na trenutak mi se cinilo da jednostavno ne mogu da ga zaustavim, to je pomalo podsecalo na histeriju... i posle smo poceli da pricamo... ali VREME.. djelovalo je protiv nas, posto je do ukrcaja ostalo vec petnaestak minuta, a mi jos nismo imali vremena za pravu komunikaciju...Tokom pet minuta naseg razgovora, tacnije njegovog monologa o prekrasnom juznom gradu u kojem zivi , pola putnika u kabini nas je pažljivo posmatralo.. .ili smo pričali preglasno, ili smo bili dovoljno privlačni, ili su ljudi sigurno hteli da znaju kako bi sve ovo moglo da se završi...ali strpljenja prijatelji moji strpljenja.. .sad cete biti poprilicno iznenadjeni...iako neki skeptici to je nemoguce iznenaditi,ali ipak cu probati...
Dakle, nakon gore navedenih pet minuta, ova “STVAR” (da to tako nazovem, ne mislim na njenu suštinu kao neodređeno biće, samo želim da naglasim neobičnost njenog razmišljanja, koristeći ovaj epitet... ) približavajući se mom licu nedolično malo i gledajući u „ogledalo moje duše“ svojim grozničavo blistavim očima, kaže...“Šta ćeš reći ako ti postavim jedno nepristojno pitanje???..” Pa, gdje bi moja poluluda mašta mogla pretpostaviti o kakvom se pitanju radilo... Ja sam, naravno, dozvolio korištenje takvog pitanja u naš nevini razgovor...
“Šta ćeš pomisliti ako ti kažem da te ludo ŽELIM...????...”, a njegov pogled je prošao kroz mene, ne ostavljajući mi vremena za sumnju i oklijevanje, kao tornado koji ruši sve živo na putu... Pa zamisli!!. Srce mi je skoro iskočilo iz grudi od iznenađenja... kakav komičar... sigurno nisam mogao da izgubim obraz, trebao mi je odgovor dostojan njegovog ludila, a nije bilo vremena za razmišljanje, jer je već bilo 14 minuta lijevo... I odlučio sam da mu uzvratim.
"Šta je tu???...", rekao sam dovoljno glasno, tako da su neki putnici uspjeli shvatiti suštinu problema i počeli neumorno da prate razvoj događaja... ali on se pokazao dostojan protivnik, sećaš se kako sam podlegao njegovim čarima još na aerodromu...
- Naravno, nemam ništa protiv... baš ovde, ali mislim da ovde ima previše svedoka, a nama ne trebaju... jer sam u pravu???
- Naravno da ste u pravu, ali možda bi to trebalo da uradimo drugi put i na čvrstom terenu???
"Zvuči primamljivo... ALI... znam jedno šarmantno mjesto...", i klimnuo je prema repu aviona, gdje se, kako znaju poznavaoci avio turizma, nalaze kabine za dovođenje tijela u prirodni i prirodni opušteno stanje...
- Pa, ne... samo ne ovo...
- Pa molim te, molim te... hoćeš da klečim... ovo se dešava jednom u životu, zar ne razumeš, jer nemaju svi šanse... - imao je tako jak efekat na mene da ja...da, da... ja sam, kako se vjerovalo, bila jedna od onih djevojaka na koje se ne može utjecati ako to ne žele, podlegla sam njegovom pritisku i pristala...
Scena koja je uslijedila ostavila je sve putnike u čudu. Činjenica je da je, čim avion počne da se spušta, zabranjeno hodati po kabini, morate ostati na svom sjedištu vezanih sigurnosnih pojaseva. I mi smo jednim trzajem (da ti kažem pravo, ispalo je kao na filmu - kao da smo ceo život trenirali...) otkačili pojaseve, zgrabio me za ruku i bukvalno smo potrčali u kraj salona...(trebalo je da vidite oci koji gledaju ovu binu)...ali dalje, zabavnije...Zakljucali smo se u separeu, a usput je bilo tesno.. .Ne mogu tačno da opišem kako smo uspeli da ostanemo tamo i uradimo nešto bezobrazno, ali DESILO se... I odavde, dragi moji, zaključak je - trudite se i ipak uhvatite ovu Sreću... Bože moj, nikad nisam bila u takvom stanju, jednostavno sam bila izvrnuta naopačke... euforija je ispunila svaku ćeliju mog tela neverovatnim talasima topline i slasti... tresla sam se na neshvatljiv način, misli su mi se već pretvorile u neku vrstu nesuvisla masa... srce mi nije samo iskakalo iz grudi, nego je bijesno kucalo, kao ja to je izgledalo kao luda brzina... Mislite li da sam zažalio??. Ne sve!!. Nisam mogao ni da zamislim kompleks senzacija koje sam doživeo sa potpunim strancem u toaletu aviona koji se brzo spuštao... Možda mislite da sam previše izopačen, ili previše razmažen... možda ste u pravu. mozda i jeste, ali... cela moja prica je pokusaj da vam objasnim... da... da... svi vi LJUDI da ne mozete da odbijete impulse koji se iznenada pojavljuju u vasim senzacijama, jer upravo takvi rijetki impulsi čine sve neočekivano i fantastično u našem životu... i samo zahvaljujući ovome, odnosno elementu iznenađenja i rizika, možemo smatrati da postojite, a ne živite prema unapred napisan program... NEMOJTE BITI fatalisti u punom smislu te reči, verujte da uvek postoje dva puta, a mogućnost izbora je svuda...
Pa, naravno, možete zamisliti čuđenje javnosti kada smo se vratili... Šapnuo mi je na uvo... „Možete li zamisliti koliko je sada muška polovina putnika ljubomorna na mene, a ženska polovina vas ???. Razmisli malo...” Zauzeli smo svoja mesta, a onda se on setio da mi još nije postavio ni jedno pitanje propisano bontonom...
- Inače, ja se zovem Vlad...
- A ja sam Alena..., - moram li da ti kažem da najviše volim ovo muško ime... vjerovatno je ovo već jasno...
I u tom trenutku avion je uspešno sleteo. Dočekala me je gomila rodbine, njegov neverovatan broj prijatelja i supruga... Sjetio sam se onog koji me voli... i ostao kod kuće sa njegovom porodicom... Da... takva je sudbina jednog ljubavnica, uvek je sama... Grleći brata, krišom sam ga pogledala... Pogledi su nam se sreli... Nikada nisam videla takvu melanholiju i tugu u očima čoveka... rekli su "zbogom"... ispada da je tako bolno rastati se sa svojom polovinom... ali bez obzira na to kako se trudiš da živiš kako ti duša traži, društvo i okolnosti te teraju da žrtvuješ ono najdragocenije što čini tvoju dušu... Oboje smo to razumeli nikad se vise ne bismo videli...naravno da bismo mogli da zapocnemo vezu,tacno onu vezu o kojoj sanja svaka osoba,bilo zena ili muskarac...ali ni on ni ja nemamo pravo da unistavamo druge sudbine ljudi oko nas...zasto uništavati svet svoje žene,zašto lišiti jedini izlaz muškarcu koji me voli,ali ni njegov položaj u društvu ni dužnost prema deci mu ne dozvoljavaju da počini ludo delo odlaskom zbog mene ...A ipak sam zahvalan Sudbini na ovom susretu, sada mogu sa sigurnošću da kažem da oni koji su tvoj REFLEKSIJA nisu plod zabludnih ideja i fantazija...oni - POLA - stvarno postoje...samo, molim ti, nemoj ih propustiti... reći ćeš da je meni nedostajao moj... ne... to nije tako... jedna stara kineska mudrost kaže... "...ako ti je dat bar minut sreće, čuvaj ga, sećaj se toga, ne daj nikome da ga dira... jer znaj da mnogima ni ovo nije dato..." I zato, želim da ti kažem , misli na one koji su u blizini...i na one koji se iznenada sretnu na tvom putu...i ne odričuj se onoga što je samo tebi dato...

Od autora...

Naravno, nekima će priča izgledati previše neiskreno... ali činjenica je da su se svi događaji zaista odigrali, a najzanimljivije je da se sve tako dogodilo... To je bila moja priča... da.. .ponekad se osećam tužno...ali nisam mogao drugačije...
Možda će vam se svideti, biće mi jako drago da vidim par redova koji govore o ovome...a bolje da ne pišem o lošem, teško mi je sad i bez toga... U svakom slučaju želim da ti se zahvalim na vremenu koje si proveo delić mog života...