Svidjeli su mi se 3 i 4 dio_1

Noću je jako hladno na krovovima. Dok se nisam sam tamo popeo, nisam ni slutio koliko. Vjetar je jak, toliko zaboli oči da se suze i cigareta izgori u tri puta.

Nije me briga. Toliko sam dugo mislio da ću imati normalan život, da ću raditi, da ću imati porodicu. Bar neka vrsta porodice. Deca mi ne trebaju, ali ne bih odbila nekoga u blizini. A sada sjedim na ovom krovu i razumijem da nikada neću imati ništa. I nikad više neću biti tamo.

Živjela sam s tobom skoro pola godine. Za neke to može varirati, ali za mene je to dugo. Upoznali smo se na žurci sa zajedničkim prijateljima, uz zvuk tihog kikota, svima je rečeno na uvo, „i on je taj…. baš kao ti. „Gej, ukratko. Okupili su nas. Ne znam šta si video u meni, ali i sam si mi se dopao. Moj tip. Moja visina, tamne oči, tako blag osmijeh. Uvijek sam se pitao zašto smeđe oči izgledaju toplije od sivih. Jer izgledaju kao čokolade. Ili kakao, znate kakav kuvaju majke u detinjstvu. Ili skupu rakiju. Moje oči su sive. A čak i kad se nasmijem, nekako su cool.

Nismo imali ništa slično odmah. Te večeri nismo čak ni komunicirali. Tek na kraju ste došli i tražili broj telefona. Pa, dao sam ga. Čak ga je dao bez razmišljanja. I dan kasnije si me nazvao i pozvao u gej klub. Ispostavilo se da je tvoj prijatelj tamo radio kao DJ. Tačnije, ne prijatelja, već bivšeg. Ali dobro ste se rastali, nastavljajući da komunicirate. Ti možeš ovo, ali ja ne mogu. Pa, tako je sve počelo. I onda sam nekako prenoćio kod tebe. A ujutro, kad sam se probudio, u kupatilu su već bile dvije četkice u čaši. Otrčali ste u radnju i kupili ga. I ostao sam sa tobom da živim. A onda sam premjestio svoje stvari. Imao sam ih - baš ništa.

Sve je bilo kao sa svakim parom, vjerovatno.I udarali su se po licu, a flaše piva su letjele u zidove, a seks noću je bio takav da su se oboje probudili ujutro na posao i šetali uličicama u jesen, kada su bacali uvelo lišće i ljubili se bez briga za svakoga ko je mogao vidjeti. A onda se nekako dogodilo - i postao si stranac. Ne znam šta mi se dešavalo u glavi, ali večeri kod kuće pretvorile su se u izuzetnu torturu, seks je postao prokletstvo, a čak su me i jednostavni dodiri dovodili u nervoznu drhtavicu. Počeo sam da vrištim, bio sam nezadovoljan bukvalno svime. Od boje posteljine do načina na koji ste jeli. A onda, jednog dana sam došao s posla i rekao: „Umoran sam od toga. Odlazim". I nisi ništa pitao. Možda zato što je i sam shvatio da je to beskorisno. Jer sam vidio koliko sam lud tih dana. Samo si me otpratio do vrata i rekao: „Ako želiš da se vratiš, samo dođi i pozvoni mi na vrata. I ja ću vam ga otvoriti. "

Ali nisam odgovorio. Uzeo je torbu sa stvarima iz tvojih ruku i otišao. U početku se vratio roditeljima, ali je život s njima bio još nemoguć. Štaviše, tada nisam bio u stanju da adekvatno odgovorim na napade očuha koji me je mrzeo jer nisam ono što normalan čovek i sin treba da budu, i da trpim plač svoje majke, koja još uvek nije razumela zašto njen sin se nikada nije oženio. Dogovorio sam se sa jednim poznanikom i uselio se u njegov stan. Bila je to mala jednosobna odgajivačnica koju je jednom iznajmio studentima. Sada je bila prazna i puna prastarog namještaja, hrpa starog papira i nekakvog smeća koje je još jedva čekalo da bude protjerano na daču.

Nekako sam sebi napravio put između sobe, toaleta i kuhinje i počeo da živim. Mogao bih napisati da sam živio za svoje zadovoljstvo, ali nisam dobio nikakvo zadovoljstvo.Tada sam počeo da imam ozbiljnih problema sa psihom i nervnim sistemom. Navukla sam se na antidepresive. Noću su me mučile noćne more i nisam mogao spavati, a ujutro nisam mogao ustati da idem na posao. Misli su mi se stalno vrtjele oko mog prošlog života, konačno sam povjerovala da nikada neću moći postati ni malo sretna. Počeli su problemi na poslu i na kraju, nakon par mjeseci, jednostavno sam dobio otkaz. Niko me nije tjerao da platim stan, ali sam bio lišen sredstava za život. Pojeo sam hljeb, popio ga čajem, a ostatak svoje zalihe, koji sam uspio skupiti dok sam još radio, potrošio na cigarete. Tada su se pojavile prve misli o samoubistvu. U početku prilično bezopasni, ubrzo su postali opsesija.

Prvi put sam zgrabio nož jedne noći kada me je mučila nesanica, istiskivajući mi poslednju snagu. Bio sam sam i nikome nisam trebao. Osjećaj je bio previše akutan da bih se mogao sam nositi s njim. Posjekla sam obje ruke, razmazala krv po donjem rublju i sebi. Na lijevoj ruci sam je previše posjekao i oštetio tetive, tako da me prsti i dalje ne slušaju uvijek. Ali nisam umro. Glava mi se sama od sebe razbistrila, previjala sam posjekotine i od pola noći do ručka ležala u krevetu, zakopana u jastuk. Onda je bilo takvih kriza još nekoliko puta, sve dok me na ulici nije sreo jedan moj prijatelj iz prethodnog posla. Bila je užasnuta mojim izgledom, a kada je vidjela ožiljke na rukama, odlučno je zaustavila sve moje pokušaje da se pozdravim i odem i otišla sa mnom u moj dom. Marina je stavila najnužnije stvari u torbu, pozvala taksi i odvezla me kod sebe. Više me nije bilo briga.Svest mi je bila u magli, nisam želeo da živim, a sam sam sebe gledao iz ogledala - deset godina stariji, mršav, upalih očiju i mrtvačkog bledila. Pilule koje su mi barem nekako omogućile da se ne otrgnem od postojeće stvarnosti su bačene i ja sam ostao sam sa svojim čudovištima. Ali sada su me posmatrali i postalo je teško izvršiti samoubistvo. Marina je imala muža Valera, koji ju je razumio na način na koji vjerovatno ni sama nije razumjela. On mi je sam pomogao da odvučem stolicu u sobu njihove ćerke, a sama devojčica je poslata svojoj baki. Marinka je pokušala da shvati šta mi se desilo, ali ja to nisam razumela, pa nisam mogla da joj odgovorim. Obojica su krili od mene noževe i lijekove, bojeći se da neću sebi nešto učiniti. Obojica su pokušali da razgovaraju sa mnom i da mi na neki način pomognu. Ali više mi nije bilo moguće pomoći. Nisam više mislio na tebe. Prošao je još mjesec dana i nedostatak lijekova je učinio svoje. Skoro sam prestao da prepoznajem i Valera i Marinu, nisam ustao iz kreveta i ništa nisam jeo. Imao sam samo jednu želju u glavi - želeo sam da umrem. Zaborav u kojem sam gotovo stalno bio zamijenjen je samo noćnim morama, koje su iz dana u dan postajale sve gore, ispreplićući se sa ostacima stvarnosti, i na kraju je došao trenutak kada sam prestao shvaćati šta je noćna mora, a šta stvarnost. Za mene je počeo pakao. Ne znam koliko je ovo trajalo.

Te noći sam se sama probudila. Obliven hladnim, lepljivim znojem i tako bistre glave da je postalo strašno. Probudio sam se znajući tačno šta moram da uradim. Marina i njen suprug su spavali u zadnjoj sobi, tako da je stan bio tih i mračan. Prozor je bio širom otvoren i iz njega je duvao gadan zrak. Obukao sam farmerke, uzeo zadnji paket i bos izašao na ulaz.Sišao sam liftom i sjeo na klupu, zapalio cigaretu. Bilo je hladno, ali nisam to osjetio. Kada je ostala posljednja cigareta u kutiji, ustao sam. Pogledao sam gore. Visoka zgrada je pošla negdje u nebo, a njeni gromobrani i antene počivali su na laganim oblacima.

Vratio sam se do ulaza i popeo se na gornji sprat, a odatle sam se popeo na krov. Već sam tačno znao šta želim da radim. Tačno danas. Zato što sam shvatio da je malo verovatno da ću imati još jednu ovakvu šansu. Jednostavno mi je dat zadnji dan da donesem odluku. Iz nekog razloga sam vrlo jasno shvatio da će sutra postati kritično i da neće biti povratka od noćnih mora.

Bojim se ovoga.

Noću je jako hladno na krovovima. Dok se nisam sam tamo popeo, nisam ni slutio koliko. Vjetar je jak, toliko te bole oči da se suze i cigareta izgori u tri puhanja ako je ostaviš na ovom vjetru. Kroz suze gledam njegov vrh, koji tako žuri da završi tik uz filter, i ne znam da li i sam plačem ili je samo vjetar kriv. Povlačim zadnji put i prilazim ivici...

(Opet, nisam imao vremena da završim pisanje. Jer su tvoje usne dodirnule moje uho i stolica se odmaknula negdje od monitora.

Ne diši mi na uho, parazite!. Brrr... To je golicavo!

Okrenuo si me zajedno sa stolicom i pogledao me u oči:

„Da Marinka nikada nije saznala da si me ostavio, da se tada nije probudila i pozvala me... da li bi ti skočio?“

Opet pitaš ovo. Zar se još nisi umorio od toga. Svaki put kad sjednem da ovo napišem ili odem do prozora da popušim...

Ne znam, izvini. Da nije bilo one zadnje kutije cigareta koju sam popušio na ulazu prije nego što sam krenuo gore, jednostavno ne biste imali vremena do tamo...

…. i nikada ne bih postao srećan. Barem malo.