Analne vježbe Na poslovnom putu

Jesen. Umiranje, smrzavanje, topljenje, vrijeme koje bježi. Zbog nečeg bliskog i dragog, još uvijek je volim. Tupi pejzaži, hladni vjetrovi koji nagoveštavaju čistu bijelu zimu...

Jesen. Sumorno je. Sivo od tmurnog neba i zeleno od zimzelena. Samo vatra i dječije jakne su svijetle tačke na ovoj slici koje peku oči. Vatra ga čini toplim... a hladnim - usamljenim. U gomili koja je posljednji put izašla u prirodu sa školom osjećala sam se usamljeno, uplašeno, smiješno i uznemireno.

Gledam prema nastavnicima. Oni živahno pričaju o nečemu, smiju se, a ponekad i dozivaju neke od mojih vršnjaka. Lee je takođe sa njima. Ili ne. Ako bolje pogledam, shvatam da sam pogrešio. Ona ne učestvuje u raspravi, kompanija je prevelika... Razumem. Osmeh se zamrznuo na njenom pravilnom, lepom licu. Osmeh koji razumem. Zamrznuto, popravljeno. Maska da niko ne obraća pažnju. Teško je odmah shvatiti. Bilo bi potrebno mnogo godina pomnog posmatranja Lee da bi uopšte počela da dešifruje njene postupke. Mislim da sam već blizu toga.

Ne želim da napustim ovo mesto, tako je zgodno gledati je ovde. Ali ne mogu, moram da idem. Iz nekog razloga znam šta mi treba. Možda da se ugrijem podalje od onih kojima je tako hladno. Odlazim bez oklijevanja.

...Još mračnije nego prije. Otišao sam daleko, ali vatra se i dalje vidi kroz gepeke. On je mala tačka koja mi neće dozvoliti da se izgubim. Mada bih se rado izgubio... Jednostavno ne želim da me pamte.

Glupo je gledati u vodu. Ona nije živa. Ali ima nešto u vezi s njom. Zanimljivo, fascinantno... Mislim da ću uskoro izgubiti svaki kontakt sa Lijem. Još šest mjeseci i to je to. Znam da neću ići tamo da posetim nikoga. Ja sam jedan od onih koji odlaze bez traga, nestaju, umiru. Ali možda ostaje u sjećanju.Šteta, šteta. Čemu služe sve ove godine. Izgubiti ih, zaboraviti. Ali toliko su mi dali... Zar zaista sve treba da se zaboravi, nestane iz mog života, rastvori?..

Koraci. Našli su me. Sada će biti pitanja... „Ne. Ne, ne želim!" - krik očaja. Pun razočarenja, okrećem se.
Spašen sam. Neće biti pitanja i prigovora. Ako je Ona tu, u blizini, sama, to znači da nije došla da me uznemirava. Ona razume, to jest... razumeće.

Stojimo jedno nasuprot drugom minutu. Tiho. Tiho. Lee me gleda. Na njenom licu više nema onog zaleđenog osmeha.

Dakle... ona je iskrena ovde. Sa mnom. Sa mnom.

- Teško. – jedva čujno pita.

- Sada je lakše...

Lee se naslanja na drvo i usmjerava pogled na vodu u koju sam gledao prije nekoliko minuta. Gledam je. Mirna je kao i obično. Ali ona je ovdje s razlogom.

„Znate, često nas upoređuju“, kaže Lee. Ne promišljeno. Direktno. Ona ne igra. I neću.

- Znam.

Bez ikakvog iznenađenja, ona skreće pogled na mene. Zatim ga spušta. Video sam ovo ranije... dva puta. Sjećam se svega.

Tišina... koju ne doživljavam kao nesretno oklijevanje. Ne ćutimo. Samo izgleda tako. U stvari, među nama se u tom trenutku vodi vrlo literarni razgovor, čiji sadržaj nema smisla prenositi.

Pogledao sam je. Njen mirni pogled bio je uperen u vodu. Čini se da je i ona pokušavala da shvati šta ju je tačno fasciniralo u ovom glupom posmatranju reke. Leejeve oči zaiskrile su u tami, odražavajući svjetla s te užurbane obale. Jesu li blistali?.. Hladni i nepristupačni ljudi mogu i da plaču... noću, sami sa sobom.

Ona je iskrena prema meni. Uzeo sam je za ruke. Hladno ili toplo. Ne znam. Sećam se njenih očiju, tužnih i privrženih, punih suza i pomešanih osećanja.Uznemireni i traže podršku... A oni koji je nađu.

„Da, to je neophodno“, prošaputala je Li, zatvorivši oči, nakon čega joj je mala suza potekla niz obraz. - Znam, znam sve... A ti... ne možeš a da ne znaš...

Zagrlio sam je uz sebe. I osjetio sam njene hladne suze na svom licu. Teško mi je... srce mi se slama. Povrijeđen. Osjećam da će sve ovo uskoro, vrlo brzo završiti i da ću ostati sam. I u isto vreme... trudim se da ne razmišljam o tome šta će se desiti, već da osetim... nju u blizini.

Ako se neko iznenada zainteresovao... idite na moj blog: http://blogs.mail.ru/mail/mariss-my