Bratska ljubav_1

Posvećeno CBS-u

„...Samo će neprijatelj priteći u pomoć,

Samo pravednici zle gledaju,

Najljepša nakaza

A samo ljubavnik razumno razmišlja.”

(François Villon. “Balada o istini iznutra”)

“Larve se rađaju pod utjecajem posebno opsesivne ideje i podržane su vitalnom snagom svog tvorca.”

(“Magija i hipnoza. Objašnjenje okultnog, priredio dr. Papus”) 4. OKTOBAR. Na stadionu je bilo nepodnošljivo hladno. U glavi mi je zujalo kao zvono Ivana Velikog. Nešto mokro mi je palo na čelo.

- Živ. I mislili smo – to je to. Završiti. – nepoznata starija žena ljubaznih očiju prošla je rubom svoje marame pored mojih krvavih, slomljenih usana.

- Ne, majko. Još će živeti...malo, samo mu nemoj da ostavi zube sledeći put”, odgovorio je muški promukli glas.

Pogledao sam dobronamjernika. Ali nije skrenuo pogled. Patio je koliko i ja - izgleda da mu je nos slomljen. Ali ovaj haski se dobro držao i iz nekog razloga sam postao mlohav.

5. OKTOBAR. Nije me bilo briga ni za jedno ni za drugo. Čekao sam Nju, čekao bezuspješno, i nije bilo nade da ću se sresti. Stajao bih tako, naslonjen na stub, sto godina - samo da je ona došla. Ali neočekivano, specijalci su se slijevali u foaje stanice metroa s desne i lijeve strane.

- Okrenite se prema zidu, kučke!

Čim sam distancirano pogledao ovu dobro uhranjenu maskirnu njušku, odmah sam poželio da se prijavim za zabavu. Policajac me je gurnuo u leđa, a ja sam utisnuo nos u mermer.

- Muškarci. Da, šta je ovo. - vikala je samilosna starica. – Oni su gori od nacista!

Gumicom su je povukli preko glave i više nije ustala. Krajičkom oka primijetio sam gomile građana kako jure niz iznenada zaleđene pokretne stepenice. Potjerani su, zaostali su dokrajčeni, jaki su slamali slabe...

- Vidiš, dečko. – ponovio mi je misli promukli komšija.„Želeli ste da se klonite, a ponekad u životu postoje trenuci od kojih ne možete da se klonite.”

Hteo sam da prekinem ova moralna učenja koja su tek počela, ali sam bila zatečena koliko je stranac lukavo prodirao u tuđe misli. Na svoje sve veće iznenađenje, nije nastavio, već je neočekivano i direktno upitao:

- Nema šanse, odljubio si se!?

“Samo sam joj dodirnuo ruku, pomažući joj da siđe sa stepenica autobusa. Nisam imao vremena da joj ništa kažem. Osim toga, uvijek je voljela drugog...

"Sve na svijetu je loše zbog žena!" - pisnula je komšinica.

“Ona nije žena”, odgovorila sam i htela da postavim sasvim logično pitanje...

- Drugovi. Možete li biti malo tiši. Bar se naspavaj ujutru. – iz klupe je ustao prilično zgužvan muškarac profesorskog izgleda.

„Luj Jedanaesti“, nastavio je šapatom moj čudni sagovornik, „jedanput je primetio: „Tamo gde je žena umešana, najveća budala ima veće šanse da pobedi od trezvene i pobožne.“ Da biste dobili ženu, morate postati podliji, niži, crnji nego što zaista jeste. U suprotnom ćete izgubiti od sofisticiranijeg udvarača.

- Zar stvarno nema drugog načina. – nacerila sam se.

- Zašto. Jedi!

– Zaboraviti devojku kao ružan san i potražiti drugu?

„Izgledam li kao zli šaljivdžija?.. Postoji još jedan put, ali kada jednom krenete ovim putem, ne možete ga tek tako napustiti“, rekao je misteriozno i ​​dodao. – Da li znate, oprostite na familijarnosti, šta su „larve“?

- Neka vrsta slenga.

„Ne „čurva“, već „larva“, ispravio je promukli čovek.

- Ne znam. – priznao sam.

- Želiš li otići odavde?

- Bez sumnje!

- Dakle, evo ga. Larv je želja, ovo je vaša materijalizovana volja. Smatrajte da je ona posebno živo biće koje možete educirati i iskoristiti u najpovoljnijem trenutku. Prilično sam spreman da pobegnem. jesi li sa mnom?

Nečujno sam klimnuo glavom, nisam mogao da izgovorim ni reč - dva-tri centimetra iznad njegove glave, praznina je počela da se zgušnjava koliko je vazduh sposoban, a trenutak kasnije tamo se ljuljalo nešto kao klizava jegulja. Proziran, ili se koncentrisao, lijevao srebro, pa opet izgubio i boju i konture.

– Verovatno ste hteli da pitate zašto larve postoje. – nastavio je mirno moj sagovornik. – S jedne strane, ovo je mentalna energija, ovo je energija vaših misli, let vaše mašte – svega svjesnog i nesvjesnog, a s druge...

– Hej, „simpatizeri“. Nešto o čemu se bolno priča. – doviknuo nam je krupni čuvar.

Nisam ni primetio kako je ovaj gad prišao. On je s one strane, mi smo s ove strane bodljikave žice.

- Hajde. Ruke iza glave i prema meni, jedan fajl!

“S druge strane...” nastavio je promukli čovjek malo glasnije.

Onda je stražar pao... (istrgnuto nekoliko stranica)

22. NOVEMBRA. ...i nesvesno.

Kraj prve Mesečeve četvrti. Za nedelju dana je pun mesec.

Kao što Ramacharaka savjetuje, zamislio sam dugački konus, više nalik cijevi, koji se sužava na toj ivici. Usudio sam se da pogledam u to, ali sam odmah pao u fantaziju...

Muzika svira. Hall. Više kao bina u parku Gorki. Na binu izlaze obični posjetioci. Pevaju hitove iz prošlih godina. Voditelj se okreće prema meni, silazeći do klupe: „Šta bi ti, mladiću, htio čuti od ove djevojke?“

To je ona. Raspuštene kose, u dugoj haljini do nogu. Iz nekog razloga, bosi. Čini se da stoji pored mene, ali me ne prepoznaje. Ja: "A za nemački - "Nadežda" - možeš li?" Ona: "Nikad nisam čula za to, ali pokušaću!" Voditelj: “Diktirajte riječi!”

I evo je na sceni. Prilazi mikrofonu, ali ne može ništa pjevati - usne mu se tiho otvaraju i zatvaraju.Pitam: “Nepoznata... zvijezda sija...” Ali ona me bespomoćno gleda, ne razumijevajući. Muzika svira…

Sutradan sam je nazvao, uprkos zabrani. Oni su podigli slušalicu, ali su ćutali - nesumnjivo, Ona. „Čekaj. Moram da kažem nešto važno...” Ali odgovor je bio tišina.

29. NOVEMBRA. Danas imamo pun mjesec. Nakon rituala opuštanja, ruke su mi poput vatrene lopte. Odmah zaspim. Sanjao sam da sam pokupio mače na ulici i doneo ga kući - ispostavilo se da je ovo deveto po redu.

Jutros sam bio na dužnosti. Ona stiže na posao nešto prije devet. Stojeći na drugoj strani ulice, mogu je posmatrati nekoliko minuta, diveći se neuporedivom članku, sve dok prokleti autobus ne sakrije ovo slatko stvorenje u svojim prašnjavim i znojnim utrobama.

Ona nema pojma o mom prisustvu. Sutra će se sretni trenuci ponoviti. I neka tako bude svaki dan.

1. DECEMBAR. Izvršio tarot ritual od sedam karata. Pitanje: „Šta će se dogoditi ako koristim magiju u svom odnosu s Njom?“

“Svijet” i “Toranj” ležali su na vrhu. Zatim – “Učitelj”. Ispod su “Carica” i “Ljubavnici”, iznad njih je “Točak života”. Trouglovi su se konvergirali na "Cara". Teži me posao celog života, ali kukavičluk je jači, a ja ne mogu bez saveta... Eto, takav savet sam već dobio!

Podsvjesna ljubav je iskrena, tjera čovjeka na akciju, ali ovo je test. Pošto sam to izdržao, pokazujući strpljenje, uz malo sreće dobiću ono što želim.

Za čim zapravo žudim. Egoist. Treba mi kao sunce i vazduh, ali devojka voli nekog drugog, makar i neuzvraćeno. Ona ništa neće prihvatiti od mene, i vredi li nastaviti... Ali put je izabran i ne možete ga tek tako napustiti!

4. DECEMBAR. Crescent. Napolju je hladno. Još jedan čudan san.

Možda je to logor, možda je zatvor, možda je to vojna jedinica.Učestvujem u bekstvu. Isti scenario se ponavlja iznova i iznova, ali ja stalno ginem i nema spasa. Konačno, u posljednjem trzaju, razbivši ogromno ogledalo, probijam ga u Ništavilo, gdje je potpuna i nepodijeljena Sloboda. Njeno ime je Anarhija.

9. DECEMBAR. Spava na sofi, podvučenih nogu. Hladno. U blizini drema tigrasto mače, sklupčano u klupko. Ona se smiješi u snu. Pokrivam čudni par toplim pahuljastim ćebetom i sjednem na rub. Dakle, mogao bih te gledati cijelu noć bez daha. Možda se pretvaraš, draga moja?

Probudio sam se i ćebe je bačeno. Životinja lukavo namiguje i zijeva, ali Nje nema. I nije bilo traga. Izjurio sam na ulicu i jurio od prolaznika do prolaznika - ali niko nije video.

Danas sam prvi put vidio vlastitu larvu. Reč "materijalizovan" je preoštra. On je još samo beba i nije tako stabilan, međutim, kako je savjetovao Siply, svježa krv daje stabilnost larvi.

11. DECEMBAR. Jučer je bio mlad Mjesec. Napolju je mokar sneg. Ujutro odvratna nesvjestica i gušenje. Rubovi stvarnosti su izbrisani i zamućeni. Vidim Njeno lice u vazduhu. Skoro transparentno. Neko kleveće da gubitnici treba da jedu više čokolade, tada se „osjećaj uzletanja pojačava“, a vi možete i bez „ljubavi“. Pustila sam da se gadne stvari ogluše - ulazi u razgovor. “Ako mi pišete pisma svaki dan, bacite papir – neka budu na kolačićima. Inače neću čitati...” Ceo dan se mučim sa problemom kako da ovo napravim – keksići su lomljivi i lomljivi. Tek pred noć shvatam da je ovo samo san.

22. DECEMBAR. Rođendan. Kao da se to nikada nije dogodilo. Nula emocija. Ali izgleda da su Izida, Sveštenica i Pustinjak tri karte koje volim više od ostalih. I treba da budeš sam sa lampom znanja u ruci. za šta je ona?

U deliriju sam kao slep čovek.I ismijavaš me.

Smiješ li se, moj nevoljni krvniče. –

Krv se hladi. Bog zna

Mogao bih vratiti vrijeme,

Ali čekate novog heroja.

Spremaju mu isto brašno,

Osmeh će ponovo dodirnuti tvoje usne...

Prokleta bila, ljubavi,

Ali ne mogu da preživim razdvajanje.

Uzalud čuvamo nadu.

Ah, moj krvniče. Ah, anđele moj!

Nemojte se iskradati. Vrati se - Tvoj sam

O vječno iluzorna sreća...

Tako hladno. Snijeg svuda okolo...

Ni traga na hladnim putevima...

2. JANUAR. Mage je pao po prvi put. Sedobradi čarobnjak, kod nogu mu je čaša, pentakl i mač. U ruci mu je ista baklja. Ovo je Will. Šta karte žele da mi osvetle. Gdje je trag?

Sanjam određenu radnju. Idemo zajedno. Molim vas da sipate malo vina i probate. Crvena je, slana, kao krv. Ali moja djevojka kaže da joj se sviđa. Želim da kupim flašu. Prodavac: "To je milion!" U krajnjem zabezeknutu osvrćem se na svog saputnika...

6. JANUAR. Ponovo sam se usudio razgovarati s Njom. U žaru ovog razgovora, ljubim se, a zatim ponovo obasipam svoje drago lice i magična ramena poljupcima. U početku se odupire takvom napadu, a onda jednostavno nestane, rastvori se...

A sada je scena drugačija, kao da je prošlo mnogo godina. On i ona. Imaju šestoro djece. Sve sa manama. Ko nema oči je grbav. On pokušava nešto da pregovara sa Njom, ali ona ne pristaje. Onda je zatvorena, deca bez majke umiru od gušenja jedno za drugim... Probudio sam se u hladnom znoju.

Novogodišnji praznici su se upravo završili, biće i novih posle njih, nijednom se ne radujem. Mrzim vikende. Iako sam u nedelju uspeo da je vidim kroz labav til, zavesa je momentalno navučena – da li je zaista primetila?!

Negujem larvu kao dete. Poslušan mislima, klizi na zov krvi. Larv nema ni uši ni nos - ali to je upravo Zov.

Nahranivši bebu, danas sam ga poslala na drugu stranu Ljusinovke. Skoro sam tu...

Na poslu su me tjerali da idem kod ljekara. Ludi ljudi ne mogu naučiti djecu. Prazna formalnost - šta će im reći urin i izmet?

- Ko si ti?

- Mačka!

- Da, nemaš mačku, već nekakvo čudovište!

– Smirite se doktore, ja nisam narkoman!

Doktor je pažljivo pregledao vene, ali je bio zadovoljan pregledom.

20. JANUAR. Pustinjak je odustao. Upozoravam se na nerazumne postupke, ali se ne bojim, voleo bih da budem manje razuman... Završivši ritual čarolije fotografisanja, zaspao sam „detinjastim“ snom...

Imala plastičnu operaciju. Promijenjeno do neprepoznatljivosti. Dodirujem obrazom vreli devojčin dlan. Ljubim prste, ali šavovi se raspadaju - i lice mi je opet isto kao što je bilo. Ona u strahu odguruje jučerašnjeg poznanika, ponavljajući fatalne riječi: „Prestani mi pisati. Ne zovi, nikad se ne upoznaj. Teško mi je sa tobom. Odlazi zauvek!

22. JANUAR. E sad, nisam imao vremena da poželim ludilo - molim te. Čovjek koji pleše u šarenoj, apsurdnoj odjeći. Ris ga ujede za nogu.

San se desio i u stvarnosti, ali se nisam ni sjećao detalja. Zaspao sam sa fotografijom u ruci - Njenom fotografijom.

25. JANUARA. Pun mjesec se nastavlja. Dočarao sam noćno svetlo, uhvativši ga u trougao dlanova. Molio sam Izidu za pomoć, iako sam se trebao češće sećati njenog oca - velikog Hermesa - on je Bog Meseca... Moji preci su ga zvali Veles, a Nemci Odin.

Čim je izvršio ibadet, Mesec je odgovorio. Njena karta je ispala iz špila - moramo se obratiti Suptilnom svijetu, samo njegove skrivene moći će moći vratiti djevojku.

3. FEBRUAR. U teškoj “Aljasci” lutam među lagano odjevenim prolaznicima, vjerovatno još jesen. Mala vatrena crvena vjeverica pretrčava cestu po kojoj automobili jure punom brzinom.Prednja noga mu je odsečena kao žilet. Životinja mi tuče kao vrh pod nogama.

Ulazim u visoku cilindričnu kuću sa zastakljenim zidovima (poput Borodinske panorame) i uskim hodnicima. Kroz vrata koja su tu i tamo otvorena vidim gomile ljudi. Samo ne mogu da shvatim da li je ovo muzej ili prodavnica.

Stisnem se u jedan od ogranaka hodnika. Potok radoznalih pritišće tezgu; ne, to je još uvijek crveno muzejsko uže. Ovo je granica. Ne možeš to učiniti za nju. Ni korak!

S druge strane vidim brojne visoke police sa knjigama, bilježnicama, kasetama i diskovima. Na noktu je gitara sa polomljenim žicama. Razumijem da je sve ovo nekada pripadalo meni.

Odjednom je primjećujem - kao manekenka koja sjedi na stolici. Zovem djevojku, ponavljajući njeno slatko ime sve glasnije i glasnije na svaki način. Trepavice su zadrhtale. Dragi. I razne druge ljubazne reči... Iskreno je iznenađena, ustaje, zabezeknuto me gleda dok me nosi gomila posmatrača. Ne možete preći granicu...

Larv se ugojila nakon što je isisala dobru litru krvi. Postao je nespretan, poput preuhranjene mačke. Mačka sa perajama. Sada više liči na ribu s perajima. Pokoravajući se mislima, larva polako opisuje krug za krugom... Šta će joj se dogoditi čim njena nježna koža osjeti ovaj hladan dodir?

17. FEBRUAR. Prozorsko staklo, ogromno, ali bez okvira. Hit. Postoji rupa i pukotine se šire svuda okolo.

Lobanja mi je slomljena. Na čelu je rupa dobrog prečnika. Krvava kaša škripi. Grobar kopa rupu u uglu gvozdene ograde. Pretpostavljam da je ovo moj grob. I sam stojim u blizini i dajem vrijedne upute. Ona je na drugoj strani, ali ne govori ništa. Gledam je i ne mogu da prestanem da je gledam.

Posao je obavljen - rana je prekrivena koricama, ušla je dlaka - biće bolno otkinuti.

- Izgleda da sam još živ. - Ja joj kažem.

Grobar: „Vidi, šta si smislio. Hajde, lezi. Novac je uplaćen!

13. MART. Idem do nje na Shodnya. Već na samom ulazu valjda sa nekim unutrašnjim instinktom - Nije kod kuće. Iz nekog razloga idem na krov koji je pretvoren u plažu. Stanovnici šetaju tamo u kupaćim kostimima, a kolone se dižu u nebo.

Pretvarajući se da se sunčam, gledam Nju i njenu prijateljicu. Želim da dođem i objasnim se jednom za svagda.

Odjednom ogromna crvena mačka počinje da me trlja o nogu. Pružam ruku da pomilujem životinju. Pretvara se u djevojčicu, a umjesto ruku tu su mačje šape s kandžama. Privlačim vukodlaka na grudi. Zvijer seče svoja prsa kandžama oštrim poput oštrice noža.

Što je više grlim, bol postaje nepodnošljiviji!

Ne, ovo više nije krov, već neka vrsta kamenjara. Bitka se upravo završila. Ona hoda među palim kao svijetla Madona. Odjednom shvaćam da su se svađali zbog Nje. Ne čuje se ni jauk ranjenika. Svi su ubijeni...

Za dvije sedmice će biti sastanak naše bivše grupe, okupljanje maturanata. I tako svake godine. Moram biti spreman, i biću spreman.

19. MART. Idiote. Larv će te živog pojesti. Neodoljiva sila me uvukla u metro. Više mi nije dovoljno da ćutke gledam u siluetu devojke. Sišao sam dole i sjeo uza zid na ulazu u jednu od pokretnih stepenica. Vagoni su ispljunuli dijelove građana, crvenih od zagušljivosti, u prostor stanice.

Srce bijesno kuca, a onda samo stane. Zastaje vam dah, a siluete lebde. Vjerovatno imam jezivo lice - žena u separeu izgleda kao da je mrtva.

Evo je. Pet je minuta do devet. Ona je kradom pogledala. Jeste li primijetili. Gomila nas razdvaja, Trči strmoglavo uz stepenice, kao uplašen planinski jelen. Žurim uz susjedne pokretne stepenice, gurajući u stranu spore sugrađane.

Sve se ponavlja u ovom svetu.Imam čudan osjećaj da mi se to već dogodilo. Neka to ne bude ovde, ne u ovom gradu, ne u ovoj zemlji i ne u ovom veku... Moje ime je bilo nešto drugo, samo je ime moje voljene ostalo nepromenjeno u svim vremenima...

Ja sam prvi koji će doći do staklenih vrata. Ali zašto, zašto je progonim?

- Čekaj!

Ona promiče i strmoglavo juri prema spasilačkom autobusu. Ne mogu sustići - noge su mi slabe, ali migoljavi ugrušak, hranjen neobuzdanim osjećajem, juri za mnom, skoro me obuzima u bijesnoj želji da dohvatim, da ispružim ruku...

27. MART. Najvjerovatnije me nije ni primijetila. Samo sam žurila na posao. I zamišljao sam bog zna šta. Izvolite. Mala, jedva vidljiva ribica odmiče se laktom od nosa. Shrvan sam, slomljen, slomljen. Svi napori su uzaludni.

Moj genije je hladan i okrutan,

Nemojte nestati. Preklinjem!

stojim na kolenima,

Bar po stoti put sam se zakleo:

Beži i nestani zauvek.

Tamo gde nema vesti!

O Onoj koja je šarmantnija od svih boginja...

I tako sam se tešio:

“Neka se riječi obezvrijede -

Dajte mu vremena, linija će pronaći svoj put.

Ona će se malo po malo odmrznuti

I senka će napustiti Njeno čelo."

Ali ti si nijem već mnogo godina,

A prokleti zivi u nadi...

Sastanak sutra. Upoznavanje s njom. Sjedit ću s druge strane stola, glupo nazdravljati ljupkim damama, pretvarajući se da sam potpuno opušten. I možda ću, ako budem imao sreće, uhvatiti jedan od onih pogleda koji mi mijenjaju sudbinu. ..

* * * 26. MART. Automobili jure preko ulice... Proklet bio ovaj trolejbus. Trebali bi barem jednom prekinuti struju na liniji!

Ona bi stajala tu, uzalud čekajući - a ja bih je gledao i gledao. Pa šta ako je prvi put da kasnite na posao. Neće te ubiti zbog ovoga?

Pitam se šta ako presečeš žicu?

Larv, čudno se savijajući, pojuri naviše. Zatim je bljesnuo sjajno. Spremni!

27. MART. Sutra je sastanak naše bivše grupe, okupljanje maturanata. I to je slučaj već osam godina. Moram biti spreman, i biću spreman... Istina, Pustinjak je ponovo ispao.

22.08.2000