Shvatio sam

Ponovo sam se posvađao sa svim prijateljima, potpuno ne znajući šta da radim sa sobom, te večeri sam ostao sam. Kao i uvijek u takvim slučajevima, uveče me je napao bluz, od kojeg sam se često morao spašavati kupovinom flaše-dvije vina i ispijanjem sam.

I ovaj put je sve bilo užasno loše. Na TV-u su prikazali nekakav talog, i to na svim kanalima u isto vrijeme. Tako sam odlučio, uprkos „finansijskoj krizi“, otići u radnju i, kao i uvijek u takvim slučajevima, kupiti običnu bocu vina.

Dok sam izlazio iz radnje, začuo sam plašljiv, stidljivo drhtav ženski glas.

- Izvini, čoveče, ti... Zar ne želiš ništa?

"Glupo pitanje. Naravno da želim. I mnogo, ali nikad se ne zna ko šta hoće. Želja, naravno, nije štetna, čak ni korisna. Ali, avaj, naše želje se gotovo uvijek ne poklapaju sa stvarnim mogućnostima."

Odmah sam shvatio šta se dešava. Da je pitanje postavljeno prkosnim tonom, jednostavno ne bih odgovorio. Ali ženski glas je zvučao stidljivo i vrlo neprofesionalno.

- Koliko ćeš mi naplatiti. - Pitao sam ženu direktno. - Imajte na umu, ne mogu vam dati mnogo. Ni ja nisam bogat.

“Imam gladnu djecu kod kuće”, odgovorila je pognute glave, jedva čujno. Ako im date nešto za jelo, to će biti dovoljno. Već drugi dan su jako gladni i ne mogu im pomoći. Izašla sam napolje prvi put. I odlučio sam da te kontaktiram. Imate lice pristojne, povjerljive, ljubazne osobe.

- O moj boze. Pođi sa mnom odmah. - Uzevši ženu za ruku, brzo sam je odveo do svoje kuće.

Ušavši u stan, a da se nisam ni svukao, odmah sam odjurio do frižidera i ispraznio sve što je bilo iz njega.

“Uzmi sve”, pokazao sam joj gomili limenki, paketa i paketa. Gdje živiš. Hajde, povešću te sa sobom.Sada nije bezbedno da neudate žene šetaju uveče.

Sa suzama u očima, zbunjeno je gledala u gomilu hrane prosute iz frižidera.

- A ti. Dao si mi sve. “Upitala je zbunjeno, gledajući otvoreni, prazan frižider.

- Ovo više nije tvoja stvar. „Bojim se da ću sada briznuti u plač od sažaljenja prema njoj“, odgovorio sam grubo. Nije malo, snaći ću se nekako. Idemo do tebe. Gdje živiš?

Zgrabila je moju ruku i zahvalno pritisnula usne na nju.

- O cemu pricas. Da se nisi usudio da se ponižavaš!

U ženinim je očima bila takva bezgranična zahvalnost da sam od ljutnje zamalo udario šakom o zid.

„Bože“, pomislih tužno, „na šta su gadovi doveli ljude!“

- Hvala ti. - uzviknula je. I stidljivo spustivši oči, tiho je dodala: "Neću ti ostati dužna."

- Ali ovo je već nepotrebno. Idemo, konačno, pre nego što se predomislim!

Utovarivši sve u putnu torbu, zatvorivši stan, otišli smo do njene kuće.

Njen stan je bio topao i ugodan. Po namještaju, tepisima i odjeći okačenoj na vješalici, shvatio sam da je u ovoj kući donedavno vladao trajni prosperitet. Ali, nisam primetio prisustvo čoveka. Ovdje me nije ništa podsjećalo na muškarca. Nije bilo čak ni pepeljare. A kada sam od uzbuđenja zapalio cigaretu, žena mi je dodala tanjir. Ali nisam je ništa pitao. Za što. I tako je sve bilo jasno.

Kada su djeca sjela za sto i, goreći od nestrpljenja, počela jesti tjesteninu i gulaš, koje im je majka na brzinu pripremila, od zaliha koje smo donijeli, ja sam se spremila za povratak. Boljelo me je gledati ovo. Pošla je za njim u hodnik i nečujno se počela oblačiti.

- Za šta je ovo. - Pitao sam, - rekao sam da mi ne treba tvoja zahvalnost.

Bez odgovora mi se ćutke obukla i dovikivala djeci: "Isprativam ujaka i vraćam se uskoro. Za sada jedite, pa idite u krevet." I izašla je za mnom. Uzevši je za ruku, otišao sam kući.

Ženina ruka, čak i kroz kaput, bila je tanka i nežna. Išao sam pored nje, tiho gledajući u lice žene koja je polako i često hodala pored njega. Bio je prelijep, sa prijatnim pravilnim crtama. Njene senzualne, tanke nozdrve su drhtale dok je disala, a njene dobro definisane obrve ponekad su se alarmantno pomerale. S vremena na vrijeme, gledajući me tražeći, činilo se da je htjela postaviti neko pitanje koje ju je mučilo, ali se suzdržavala. I ja sam ćutao, ne znajući o čemu da pričam u ovoj neobičnoj situaciji. Ovo je prvi put da mi se ovako nešto desilo.

Otvorivši stan, pustivši ženu naprijed, šutke sam stajao po strani. Ušla je i radoznalo razgledala okolo, skinula kapu, okačila je na vješalicu.. Pomogao sam joj da skine bundu, i uđosmo u hodnik, gdje u sumraku slabo osvijetljene svijećnjake, tamna boca, uzrok našeg sastanka, blistao na stolu..

„Vaše mesto je veoma udobno“, rekla je tiho, „Sviđa mi se.“

Slegnuo sam ramenima.

„Imam neupadljiv momački stan“, odgovorio sam, možda malo čistiji od drugih.

Imam naviku čistoće i reda iz vojske.

Uopšte mi se nije dalo piti. Pred očima su joj stajale ozbiljne, gladne oči njene male djece: dječaka i djevojčice. Pet i šest godina. Pa, ok, prestani da brineš, bolje je da popijemo piće.

Nakon što sam isprao dvije čaše za vino u kuhinji, vratio se u dnevnu sobu i napunio ih, jednu sam dao ženi koja je napeto sjedila u stolici. Izgledala je tako nesrećno i tužno da mi se te večeri još jednom bolno stišalo srce.Zahvalno je klimnula glavom i, gledajući u moje oči preko ruba čaše, otpila mali gutljaj.

“Dobro vino”, primijetila je s odobravanjem i popila još malo.

Od ispijanja vina lice joj je postalo ružičasto, izražajne tamne oči su još jače zaiskrile, blago rumenilo obojilo je njene nježne obraze.

"Kako je dobra. Jednostavno božanstvena!" - pomislio sam, doživljavajući sve veće uzbuđenje. Dugo se nisam ovako osećao, otkako mi je žena otišla.

Našavši stare kolačiće, i bog zna od kada, neke slatkiše koji su ležali uokolo, izlažući sve to na tanjir, počeo sam da je čuvam.

Žena, iscrpljena svakodnevnim brigama, po svemu sudeći, takođe odavno nije navikla na mušku pažnju. Podsjećali su je na nešto svoje, nešto što se dogodilo davno, ali joj je bilo blizu. Njene usne su na trenutak zadrhtale u gorkoj grimasi, ali su ponovo stvorile sladak, ugodan osmeh...

"Jedi, pij", rekao sam pomalo ljutito, "i ne razmišljaj ni o čemu." Štaviše, o lošim.

Pažljivo me pogledavši, zahvalno je klimnula glavom i, očigledno shvaćajući šta sam htio da joj kažem, nježno zgrskala svoj suvi kolačić. U međuvremenu sam je krišom pogledao.

Njena dostojanstvena, lepo oblikovana figura bila je čvrsto umotana u prelepu, pomalo staromodnu, ali ipak dobru, sa ukusom sašivenu haljinu. Pristajao joj je kao rukavica, povoljno naglašavajući ženske visoke, lijepo oblikovane grudi, njen tanak struk i lijepe izdužene bokove.

Primetivši moj pažljiv pogled, sela je u stolicu i pogledala me sa krivicom, postiđena svojom inkontinencijom i pohlepom za hranom, krivo se nasmešila.

- Da li ti se sviđa moja haljina. „Da mi nekako odvratim pažnju“, upitala je. - Sama sam ga sašila, davno. Tako da mi je dobro došao”, žena se odmah gorko nasmešila.

Bilo je jasno da je gladna žena bila malo pripita od vina koje je popila.

Ustala je i hodala ispred mene hodom profesionalne manekenke, pokazujući kako joj haljina savršeno stoji. Ženina zaobljena zadnjica, prekrivena tankom tkaninom, kotrljala se elastično i zavodljivo dok je hodala.

Obuzet uzbuđenjem, uplašen da ne budem neskroman, okrenuo sam se. Primijetivši to, prišla je i malo namrštila svoje tanke obrve, upitno me pogledavši u oči. Njene duboke, prelepe oči blistavo su svetlucale.

- Znaš, nikad se nismo sreli. Moje ime je Irina. U nedavnoj prošlosti bio je radio dizajner. I ko si ti?

- Moje ime je Sergej. Ja sam bivši vojni oficir, oficir. Sada na lageru.

"Bilo bi bolje da ne dolazi. Ova žena me podsjeća na samoću. Do danas mi je život, generalno, odgovarao", pomislio sam mršteći se.

- Nešto nije u redu. Pomalo uznemireno, upitala je.

Blizina ove mlade, lijepe žene učinila je da mi srce ubrzano kuca. Samo sam želio ovu slatku ženu držati blizu sebe.

„Odlazi“, prošaputala sam promuklo i jedva čujno, „odmah idi, inače ne mogu da garantujem za sebe“. Ne želim da iskoristim vašu tešku situaciju.. Ovo je odvratno. Ne treba mi takva "zahvalnost".

Nasmiješila se i prišavši mi, usana slatkih od bombona, snažno me poljubila u usne..

„Glupavo“, nežno je prošaputala, „da li bih ostala da mi se ne sviđaš?“

Ugušen nabujalim osjećajima, ne mogavši ​​se suzdržati, zgrabio sam ženu u naručje, lako je podigao u naručje i odnio u spavaću sobu.

Pritisnuvši se uz njegova široka prsa, vjerujući ovom ljubaznom, bradatom čovjeku, nježno ga rukama uhvativši za vrat, cijelim tijelom se priljubila uz Sergeja. Vjerovala je ovom njoj nepoznatom čovjeku i ničega se nije plašila.

Gušeći se od uzbuđenja, nosio sam svoj dragoceni teret, a u duši mi je jačalo samopouzdanje da sam danas imao veliku sreću - sasvim slučajno sam sreo svoju dugo očekivanu sreću.

Kada sam je položio na krevet, gracioznim, fleksibilnim pokretom, prevrnula se na stomak.

„Otključaj bravu“, upitala je.

Pažljivo sam povukla rajsferšlus brave i tanka haljina se razdvojila, otkrivajući njena uska, blistavo bijela leđa s nježnom kožom. Grozničavo ljubeći otkriveni komad snježnobijelog tijela žene, pohlepno sam pao na nju usana koje su gorjele od strasti. Sa osmehom, kao da odustaje, podigla je svoje tanke ruke, i uzevši haljinu za porub, ja sam joj je skinuo...

Njene gole grudi, tek malo otkrivene, tik do bradavica, skrivene grudnjakom, bile su zadivljujuće u svojoj besprekornosti. Pohlepno sam se držao njene elastične, mirisne kože, žureći da se zasitim ove neočekivane lepote koja mi je došla.

Moji poljupci su verovatno probudili davno zaboravljene senzacije u ženi. Protresli su njeno telo, izazivajući strasnu želju koja je slala slatku bol u njenim butinama u toplim talasima. Obuzela ju je čežnja.

Izvaljena pred njim na ćebetu, gotovo gola, nije osećala nikakav stid pred ovim čovekom, njoj skoro nepoznatim... Naprotiv, imala je osećaj nekakvog prepoznavanja, kao da je nekada davno davno, oni su se rastali, a danas su se ponovo sreli i, konačno, ponovo spojili. Sasvim smireno, ne stideći se njega, izvila je struk, i lagano podigavši ​​okruglu, tešku zadnjicu zamolila: „Skini mi kupaće gaće.“

Rukama koje su drhtale od strasti, pažljivo sam skinuo tanke, čipkaste kupaće gaće s njenih zanosnih bokova, otkrivajući mom pogledu njen uredan, od kose do kose, trougao ljubavi. I zakopao je lice između njenih žena i prekrio ih nježnim, strasnim poljupcima.

Sutradan sam otišao u kancelariju i, iznudivši od šefa dvomjesečnu platu, nagovorio ga da potpiše neplaćeno odsustvo na deset dana.

Nakon što sam napunio tri ogromne putne torbe namirnicama i napunio taksi kutijama tjestenine, žitarica i “bušovih nogu”, zabrinut sam stigao do njene kuće. U strahu da je neću zateći kod kuće, stisnutog srca pritisnuh dugme za zvono na vratima.

Vrata su se otvorila i njene raširene oči radosno su zasjale prema meni. Ne stideći se dece koja su stajala iza nje i radoznalo ga posmatrala, ona mi se, poput zaljubljene devojke, bacila na vrat, prekrivajući mi lice radosnim poljupcima.

Stojeći pored njega i donekle upoznat sa istorijom njihovog poznanstva, taksista je, trljajući rukom svoje sumnjičavo sjajne oči, nespretno prelazio s noge na nogu.

Podigao sam ženu i nežno je pritisnuo na svoja grudi.

„Čekaj, draga“, rekao sam vlažnim glasom, „doneo sam gomilu stvari ovde, moram da ih unesem, ne ostavljaj to na sajtu.“

Gledajući preko mog ramena, dahnula je od čuđenja.

- Bože. Da, vjerovatno ste opljačkali nečije skladište. „Smejući se i okrećući se da sakrije suze zahvalnosti koje su potekle, rekla je.

Ne čekajući njihovu pomoć, vozač je brzo iznio namirnice u hodnik i, okrenuvši se, nečujno otvorio vrata.

- A novac. - Pitao sam.

“Budite sretni momci”, odgovorio je čovjek i, odmahnuvši rukom, otišao.

Stojeći iznad gomile vrećica i kutija s namirnicama, Irina je otvoreno plakala, ne brišući obilan grad suza koje su joj se kotrljale iz očiju.

Uzdahnuvši, pogledala me i okrenula se djeci.

„Znači, naš tata se vratio“, tiho je rekla djeci, a oči su joj blistale od radosti, i ponovo me pogledala.

Polako, zadržavajući srce da mi kuca od uzbuđenja, skinuo sam jaknu i, odabravši jaču udicu, okačio je.

Vratio sam se.





4. januara 1999