U poseti umetniku

Počeo sam da se umorim i hladno mi je. Skije su postajale sve teže i teže, i činilo se da sam se izgubio. Đavo me je povukao da krenem u ovu šetnju kroz nepoznate šume. Nema skijaških staza u snijegu, nema staza za ljude ili životinje. Još malo i počeće da pada mrak. Kakva nesrećna i glupa smrt, pomislio sam. Nasmijao sam se glasno i nastavio dalje.
Prošlo je oko pola sata i osjetio sam dim, pokušao sam odrediti pravac i nakon desetak minuta izašao sam na čistinu gdje je stajala kuća, na prozoru je gorjelo svjetlo. Skinuo sam skije i otišao do kuće. Vrata su se otvorila i vidio sam je na pragu. Topla, sa laganim pletenicama.
"Zdravo, izgubljen sam", rekao sam, "nećete mi dozvoliti da se zagrijem."
Klimnula je i pozvala me u kuću. Kuća se sastojala od dvije sobe, prvog hodnika, gdje sam se svlačio, i druge, u kojoj je bio veliki krevet, sto i peć na kojoj je nešto mirisno šištalo.
"Moje ime je Solveig", rekla je.
-Vrlo lepo, Wanderer
"Lutaču, čudno ime", rekla je i nasmijala se. "Sedi za sto, daću ti nešto za jelo i topli čaj."
Nakon jela, započeo sam razgovor sa njom.
-S kim živiš?
- Živim sam, deda mi je umro pre šest meseci. I od tada živim sam. Za vrijeme rata se sa porodicom sklonio ovdje u šumu i od tada živimo ovdje. Imali smo veliku porodicu, ali su svi umrli. Neki su sami umrli, neki su ubijeni, neki su otišli u javni život.
-Gde nabavljaš zalihe, čaj?
-Ujak mi ponekad dođe, pomogne, donese hranu.
- Zašto i ti ne odeš u grad?
„Tamo je loše, rekao mi je deda, tamo nije sve dobro, bolje je da sam ja ovde."
-Ali ovde je nezamislivo tužno, nema ljudi, nema zabave. Devojka poput tebe verovatno misli o momcima.
Čudno, nije čak ni pocrvenela.
- Ljudi poput tebe ponekad uđu kada se izgube. Dakle, nisam potpuno sam ovdje. Wanderer, vjerovatno se još nisi zagrijao. Želite li tinkturu?
Naravno, htio sam, ali sam je natjerao da pije sa mnom. Napila se.
-Slušaj, Solveig. Vjerovatno nikad nisi bila bliska sa momkom?
-Ne, rekao mi je deda, rekao je da je to greh. Tako da se ne usuđujem ni pomisliti na tog tipa. Jednom smo imali dečka, izgubio se, bio je zgodan, toliko sam ga zurila, ali deda je to primetio i kada je otišao, dobro me je udario.
-Ali sada dede nema, i možeš probati.
nasmijala se:
- Ne, o cemu pricas, strance.
Pili smo više. Solveig je pocrveneo i glasno se nasmijao.
„Oh, Solveig, mislim da sam se zgadio zbog ovoga“, viknuo sam.
-Šta je ovo?
-Pa...ovaj...
-Kako, ne može, pokaži mi.
To sam i očekivao, koliko je ljubazna i naivna bila. Ustala sam, otkopčala pantalone, povukla ih i donji veš. Moj kurac je zaista bio jadan prizor. Naborana, mala od mraza.
„Da, smrznuo sam se“, požalio sam se.
Solveig mi je prišao i kleknuo. Uzela ga je svojim toplim, mekim i znojnim dlanovima i počela polako da ga trlja, on je odmah na to reagovao i počeo da ustaje.
„Ti ga spasiš, tri puta teže,“ pisnula sam.
Solveig je radosno počeo da me drka.
-Dosta.
Kleknuo sam ispred nje i poljubio je u usne, kakav nepoznat ukus. Solveig je pokušala da me odgurne, bacio sam je na pod i pritisnuo njeno tijelo na pod.
"Ne", vrisnula je.
- Svideće ti se, opet ćeš mi zahvaliti.
Podigao sam joj suknju. Ispod suknje nije bilo ničega. Vidio sam njeno međunožje koje je gusto obraslo plavom kosom. ušao sam u nju...
Kada sam završio, rekao sam joj da se skine i ode u krevet.Lice joj je bilo natečeno i urlalo, sa ogromnim crnim okom. Skinula se, vidio sam punašne grudi sa velikim tamnim bradavicama, veliku i široku zadnjicu.
"Raširi noge", naredio sam...
Zaspao sam pored nje, posljednje što sam osjetio je trpki miris njenog pazuha.

Probudio sam se kasno ujutro, sunce mi je sijalo pravo u oči. Snijeg je blistao, vrijeme je bilo divno. Solveig nije bilo u blizini, pozvao sam je. Tišina.
Ustala sam iz kreveta, podigla gaćice sa poda, navukla ih i ušla u hodnik. Solveig je bila tamo, visila je sa plafona, a njen natečeni jezik je visio. Vratio sam se u sobu, brzo se obukao, izašao, pogledao Solveig. I otišao je na skijanje. Snijeg je ugodno škripao, sunce je grijalo. Kod kuće me je čekala topla kupka.