Olechka_3 dio_3

Bilo je hladno februarsko veče. Sjedila sam pored kamina u svojoj vili, pila jaki čaj i čekala dolazak nove žrtve, ovoga puta moskovska glumica. Da, nije bilo ništa posebno u tome. Moja orijentacija je, recimo, nestandardna, a posjedujem enormno bogatstvo, imam sluge, obezbjeđenje, zaposlene ljude da mi dovode djevojke svih uzrasta i rasa. Mislim da je potpuno nepotrebno govoriti o brojnim čistačicama, kuharima i ostaloj posluzi. Ne hvalim se, samo sam ponosna što sam sve ovo sama postigla, počevši kao i svi oni, kao obična prostitutka, honorarno radeći kao čistačica. Tako sam sjedio i čekao. Pošto sam kuću sagradio u Podmoskovlju, od Moskve do moje vile bila je prilično udaljena, posebno s obzirom na večite saobraćajne gužve. Konačno se začulo kucanje na vratima.

“Uđi”, povikao sam.

Vrata su se otvorila i pred mojim se pogledom ukazala divna slika: mršavu djevojku sa povezima na očima s mukom su zadržavala dva zgodna čuvara. Očigledno su mojoj zarobljenici objasnili da je vrištanje beskorisno, pa se odupirala u potpunoj tišini. Zavoj na njenom licu bio je malo mokar od suza, ali joj je i dalje zaklanjao pogled.

"U njenu crvenu spavaću sobu", naredio sam ravnodušno, iako je unutra sve ključalo od želje. - Vežite ga za krevet kao i obično i odlazite.

Momci su klimnuli glavom i otišli. Čuo sam kako su se vrata zalupila, a zatim se nekoliko minuta kasnije začulo kucanje, praćeno visokim škripom.

„Rastrgaće je ako ne intervenišem“, pomislio sam razdraženo i ustao sa stolice.

-Hej ti. Rekao sam ti da je ne diraš. - viknuo sam prijeteći, - možete obične kurve prebiti do pola, ali ova mi treba živa. - Ovim rečima sam otvorio vrata luksuzne spavaće sobe i okrenuo pogled ka devojci.Krv joj je tekla niz slepoočnicu, devojka je bila bleda i ćutala, ali nije ni plakala.

-Ime. - bez ceremonije sam se obratio zarobljeniku.

„Maša“, promucala je jedva čujno.

„Glasnije“, prosiktao sam, „ako želiš da izađeš odavde živ, moraćeš da napneš glasne žice.“

Devojka je tiho ponovila svoje ime i počela histerično da jeca. Nije ni rekla ništa, samo je stajala nasred moje luksuzne spavaće sobe i plakala. Ovdje je izgledala tako jadno nakon takve odmazde da sam se čak i malo smilovao. Na sebi je imala kratku večernju haljinu, svu prljavu i krvavu, cipele sa visokom potpeticom i čarape sa čipkastim gumicom, takođe umrljane prljavštinom i krvlju.

“Ne može ti se ništa povjeriti”, razdraženo sam frknula, “odvuci je u kupatilo, ali budi oprezan.”

Pratio sam ga i praktično gurnuo stražare kroz vrata kupatila.

-Stani pored vrata spavaće sobe u slučaju da pokuša da pobegne. Ali ne pokušavajte da pokvarite njenu lepotu. Ako neko to uradi, to ću biti ja. Sada idi. - naredio sam i okrenuo se prema Maši.

Stajala je nepomično, očigledno u strahu da joj ne pokvarim lepotu. Konačno, zavoj je bio na podu i vidio sam ogromne plave oči kako s iskrenim užasom prate svaki moj pokret. Videvši ovo, zadovoljno sam se nasmešio.

-Dakle, ako slušaš i uradiš sve što ti kažem, prije ili kasnije ćeš otići odavde. A ako ne... - Nisam završio, dozvoljavajući joj da sama shvati.

Sve ovo vrijeme gledao sam u njene divne oči. Maša me je takođe pogledala. Bilo je neke vrste servilnosti u njenom pogledu.

-Slušaj, ne gledaj me tako. Neću te učiniti robom, samo si mi potreban. „Skini se,“ tiho sam joj naredio.

Činilo se da se moje naređenje nije čulo. Maša je samo lagano odmahnula glavom u znak protesta.

-U redu, uradiću to sam. Tebi je gore”, rekao sam ljutito i, oštro okrenuvši djevojčinu leđa sebi, povukao rajsferšlus. Haljina je odmah skliznula niz krhko tijelo.

“Bože, kakvo tijelo ima”, proletjelo mi je kroz glavu.

Maša je tiho vrisnula i okrenula se prema meni. Sad nisam znao gdje da tražim. Zaista, oči su mi se raširile. Podigao sam joj bradu i približio njeno lice svom. Djevojka je zatvorila oči i ponovo su joj potekle suze. Nije me bilo briga za ovo, grubo sam joj upao u usta i strastveno je poljubio. Bože, koliko sam sanjao o ovoj devojci, koliko sam je čekao, a sada je moja, potpuno i potpuno, bez traga, pripada samo meni. Konačno sam se odmaknuo od njenih usana i opet nisam ni naredio, nego sam ponovio svoj zahtev:

-Skini se prije nego ja ili moji momci to uradimo. Ne želiš ovo, zar ne?

Ovoga puta zarobljenica je poslušala i polako izula čarape i cipele. Istina, stvari nisu išle dalje, ali svakako je došlo do pomaka.

„Sledeće“, viknuo sam na devojku i, ne čekajući da reaguje, povukao sam elastičnu traku sa njenih gaćica, svukao ih i otkopčao grudnjak.

Nežno rumenilo ispuni Mašine obraze, a suze su joj ponovo potekle iz očiju.

„Molim te, nemoj, platit ću ti.. Samo me ne diraj, pusti me“, brbljala je djevojka pokrivajući se rukama.

„Bludo“, nacerio sam se i obrisao joj suze, „Ne treba mi novac, imam ga dosta.“ Trebam te. - Da ne bih potpuno omekšao i ne podlegao osećaju sažaljenja, pustio sam vodu, a kupka se brzo napunila toplom vodom. - Hajde, penji se.

Pažljivo sam držao svoju zatočenicu da ne padne na klizav pod i spustio je u kupatilo. Uzevši krpu za pranje, sapunila sam je i počela da brišem Mašino tijelo što sam nježnije mogla.Krenuo sam od ramena, hodao po leđima, grudima, stomaku i na kraju stigao do tajnog mesta. Djevojka je spustila glavu i čvrsto stisnula noge, ne dozvoljavajući mi da je operem. Onda sam se umorio od strpljenja, pa sam djevojci snažno udario šamar.

„Slušaj, ti“, prosiktala sam od bijesa, „saberi se, prestani da se lomiš!“ Zašto kada igraš u pozorištu ili u bioskopu možeš biti drugačiji, a ovde si samo krpa. - Jedva sam se suzdržao da je ponovo ne udarim, - Pa, igraj mi ovu ulogu, zar je teško. “Isprao sam kadu, lagano gurnuo djevojku, a ona je udarila glavom o kadu. Srećom, ovoga puta joj se ništa nije dogodilo. Podigao sam joj noge i ruke i vezao je lisicama za gvozdene prstenove ugrađene u ružičasto-bele pločice. Maša se našla fiksirana i nije se mogla ni malo pomaknuti. Pogledao sam plodove svog rada.

-Pa, jesi li skočio. Ne, na dobar način, u krevetu, čisto, ali ne, sad ćeš biti moja prljava kučka,” ljutito sam siktala, vadeći malu kutiju iz ormara.

Odatle se pojavio samo bič. Previše sam želeo devojku, ali sam odlučio da će egzekucija za sada biti dovoljna da zapamti ovu lekciju. U Mašinim očima bljesnuo je divlji užas, pokušala je da se trgne, ali su je lanci i lisice čvrsto držali. Zamahnuo sam, a bič je sa strašnim zviždukom pao na djevojčino mršavo tijelo. Više nisam osjećao ništa osim ljutnje. Bio sam ravnodušan prema divljim vriscima i molbama. Bič je neprestano treperio u vazduhu, krhko telo je bilo prekriveno krvlju, posebno na grudima i macama. Konačno sam bacio bič u ćošak i hladnim pogledom pogledao Mašu. Više nije pokušavala da se opire, samo je ležala i gledala u jednu tačku.

Izašao sam iz kupatila, zalupio vrata i pozvao doktora i čuvare da dovedu djevojku u red.Ni sam je nisam mogao vidjeti, bojao sam se da ću izgubiti živce i na kraju je ubiti. Više nisam mogao da se kontrolišem. Mašu nisam video nekoliko dana, samo sam pitao kako je. I oporavljala se.

Sedmicu kasnije, došao sam u crvenu spavaću sobu, gdje je ležala blijeda, okrenuta prema zidu. Čak mi je bilo žao. Znam da mi nikada u životu nije bilo žao nikoga, bez obzira kakva je bila situacija.

"Mash", povikao sam promuklo, "okreni se prema meni."

Ne, nisam htela da se izvinjavam. Nikad se nikome ne izvinjavam. Došao sam da završim ono što sam započeo. To su bila moja pravila i ne kršim pravila.