Leto 2 Marinkina priča 3 deo

Momci su izašli iz saune oko devet uveče i otišli u svoju sobu. Sjeli smo na sofu i upalili TV.

A onda je Roma prasnula:

- Sve. Dosta. Umoran od toga. Hteo bih da proverim!!. Jebao si me kao posljednju kučku. Dva nasilnika, ali su me napali kao plijen. Naravno, tebi je bilo lako izaći na kraj sa mnom, mnogo lakše. Pa, Lekha, tvoja ideja je uspjela, zar ne?!. Da li se san ostvario?!!. Dajte sebi još jedan plus u ličnim planovima!!. - viknuo je.

Seryoga i Lekha su počeli da ga smiruju:

- Pa, šta radiš, Romik. Zašto poludiš. Pa razmislite, ispisali su vas, pa nećemo nikome reći. A onda, ni vi niste završili na gubitku. Ili ste vec zaboravili sta se desilo pre pola sata???

- Bilo je, samo njegovom slobodnom voljom, a ti...

- Šta – mi ti. Pa, hajde, govori, nemoj da ćutiš.

“Silovali su me”, iscijedi Roma.

- Silovao??. Da-ah-ah????. Pa, samo naprijed, napiši tužbu protiv nas, zapiši. Samo znajte da ćete morati sve ispričati do detalja. Šta, gdje, kada, s kim, pod kojim okolnostima ste se razumjeli. Ili će vas možda odmah izbaciti iz kapije i pokidati vašu prijavu. Ovo je Vladimir, a ne Moskva ili Sankt Peterburg, u redu. – pitao je Lech, likujući.

Serjoga je ćutao i nije ništa rekao.

Roma je ćutke spakovao stvari u torbu, provjerio pasoš i novac. Sve je na svom mestu.

- Evo vam karte za voz, proverite da li su vam pasoši. „U suprotnom ćeš kasnije izazvati bes na mene“, rekao je.

Momci su psovali i proveravali:

„Moja je na mestu“, reče Serjoga.

"Moja također", reče Lech.

Roma je pokupio stvari, obukao jaknu i izašao iz sobe. Strašno me je boljela zadnjica, bilo je bolno hodati.

Lech ga je sustigao u hodniku.

- Romka, Romka, čekaj, čekaj. Hajde, ne budi glup.„Dobro, dovoljno sam se zabavio i dosta je”, rekao je, „Hajde da se vratimo, da sednemo i popijemo piće, još imam konjaka.”

- Ne, Leša, neću ići. Dosta mi je, ovo je granica. Šta će biti sledeće, ha. Hoćeš li jurnuti na mene u pijanoj radnji sa nožem. Ili ćeš me poslati na onaj svijet. Zašto ćutiš. - rekao je Roma.

- Dobro, Romane, kako ti se sviđa tamo, oče.

- Inače ne znaš. Ja - Aleksejevič.

- Dakle, Romane Aleksejeviču, sa vama je sve jasno. „Idi kud hoćeš, radi šta hoćeš“, rekao je Lekha, „I NE ZOVI ME VIŠE, ČISTO?!!!!. NEĆU VIŠE KOMUNICIRATI SA VAMA!!. DA LI SVE RAZUMIJETE??!!!. – Leh je već počeo da vrišti.

U međuvremenu, Roma je stigla do stepenica i počela da silazi.

- Vidite, kasnije neće imati ko da plače!!. – viknuo je Lekha za Romom, opsovao, okrenuo se i otišao u sobu.

…

"Otišao je", rekao je Lekha Seryogi.

- Kako ti je tako nedostajao?

- Ma daj, on stalno nešto baci, već sam ga umoran. Neka sam o svemu odlučuje, nije on mali, nema smisla da ga vodite za ruku.

„Ali čini mi se da smo se prema njemu ponašali nepravedno“, rekao je Seryoga tiho, ali odlučno, „nije bilo potrebe da ga jebeš“.

- Nuuu, i ti isto. Jeste li se dogovorili ili šta?!!. Hajde, hajde, prati ga, smiri ga ako zelis!!. Ehhhh. Dobro, hajde da popijemo malo votke ili nečeg drugog”, rekao je Lekha...

U međuvremenu, Roma je izašla napolje. Na ulazu je stajao taksi. Roma je otvorila vrata.

- Zdravo, idem u stanicu.

- Naravno, idemo.

10 minuta - i Roma je već bila na stanici. Hotel je blizu stanice, nema gužve, slobodan dan. Inače, pred nama su još dva vikenda. Ipak, Prvi maj. Roma je otišao do kase.

- Zdravo, imate li danas put u Sankt Peterburg?

- Jedi. Kupe, rezervisano mesto?

- Rezervisano mesto.

- 5. vagon, 14. mjesto, gornja polica.Ali u sredini vagona, a ne u blizini toaleta”, rekla je blagajnica žustro, “voz će biti za 20 minuta, prvi peron.”

Roma je platila kartu

- Hvala ti.

- Sve najbolje.

…

Romi su kupili cigarete, izašli na peron, seli na klupu i zapalili cigaretu. U glavi mu se vrtjela pomisao: u toj prokletoj sauni su ga pojebala dva odrasla čovjeka, pojebana kao posljednja kučka. Štaviše, radilo se o ljudima koje je dugo poznavao i sa kojima je bio prijatelj. Ne bilo ko. Ovako je izdaja.

„U redu, prestani da kukaš. Moramo nastaviti sa svojim životima i zaboraviti ovo kao ružan san. I još će plakati, vjerovatno će plakati. Kad-tad će ih stići kazna, svoje će ipak dobiti”, misli Roma.

Stigao je voz. Roma se skrasila. Uzeo sam donji veš. Pogledao sam raspored: on će biti u Sankt Peterburgu u 10 sati ujutro.

- Imate li auto restoran. - upitao je dirigenta.

- Naravno, posle 9. kočije.

U restoranu, Roma je uzeo svinjetinu sa krompirom i "kopile" - bocu votke od 100 grama. Pojeo ga je i popio votku u jednom gutljaju.

Vratio se u svoju kočiju, svukao se i otišao u krevet.

…

Voz je stigao tačno po rasporedu. U Sankt Peterburgu je bilo hladno. Roma se spremio i napustio kočiju. U glavi mi je zujalo od votke, dupe me još boljelo. Svaki korak je bio bolan. Morao sam da idem unazad. Srećom, niko nije obraćao pažnju na njega - stanica Moskovsky je, kao i uvijek, bila krcata. Roma je odlučila da pozove još jednog prijatelja, Sašku, sa kojom je takođe studirao na institutu:

- Zdravo

- Zdravo, Sash, kako si, sta radis?

- A ja sam kod kuće, svi su na vikendici za praznike, sutra idem na posao jedan dan. Ako hoćeš, dođi, nemam planova.

- Dolazi.

Roma je sišla u metro. Otprilike 40 minuta kasnije već je bio u Saškinoj kući. Bio je prvi sat dana. Uzeo sam lift i nazvao Saškin stan.

- Zdravo.

- Zdravo draga.

Saška je tek tada primetio da nešto nije u redu sa Romom: on je obično bio radostan, a ovde je imao tupo lice i išao je nizbrdo. Odmah je sve shvatio i užasnuto upitao:

- Ko, Romka, ko, pa reci mi, nemoj da ćutiš, molim te?!

- Lekha i Seryoga.

- Naš Lech. A Seryoga, ko je ovo?

- Njegov prijatelj, znate ga, oni su prijatelji od detinjstva.

- Ovaj od dva metra, ili šta. I njih dvoje zajedno. Pa, jebote, tu ste, kučke!!!. Dobro, skini se, operi ruke i idi do stola, da sednemo.

Saška je otvorila ormar, izvadila bocu konjaka i sipala u čaše. Izvadio sam salatu iz frižidera. Zveckali su čašama i pili.

- Kako je bilo, Rome?

Ovdje Roma nije izdržala i briznula je u plač. Posljednja dva dana su bila preteška: prvo posao, pa kući, pa na stanicu. Zatim je bilo 12 sati u vozu, dolazak, fešta, hotel i ova sauna, koja mu je preokrenula život. Sauna, koja je pokazala da prijatelji lako i prirodno izdaju, koja je pokazala da se lako možete žrtvovati zarad sopstvenih ambicija. Skandal, brzi polazak, opet 12 sati vozom. I sve to uz pratnju alkohola.

Roma se smirila i počela da priča: o Vladimiru, o hotelu, o sauni, o celom ovom grupnom seksu, o skandalu koji je usledio, o brzom odlasku... Saška je pažljivo slušala, ne prekidajući. Ili se barem pretvarao da sluša. Ali ipak, bilo je bolje nego ništa. Romi su morali da progovore.

Pili smo. Zagrizli smo. Pili smo. Zagrizli smo. Pili smo. Zagrizli smo...

- Kučke!!. Izvolite kučke!!. – Saška je lupio pesnicom po stolu, „I vama su se dali, dobrotvori, do đavola!!!. Pederi!!!

- Smiri se, Sash, sada se ništa ne može promijeniti...

Pili su, jeli, sedeli, pričali...

Tako je došlo veče. Istuširali smo se. Saška je namjestila Romin krevet. Lezi. Roma je brzo zaspala.Tek sada je u potpunosti cijenio udobnost doma.

Saška je ležala i gledala u plafon. Znao je da Roma mora proći kroz mnogo toga u životu. Saška je saznala za Rominovo djetinjstvo prije šest mjeseci - već su završili fakultet i Roma je došla u posjetu Saški. Sjeli su, pili i povjeravali. Roma je rođena u tada još Lenjingradu, vrelog letnjeg dana u godini Olimpijskih igara u Moskvi. Nakon njegovog rođenja, njegova majka je dugo bila u bolnici, a Romu su njegovali otac i baka, koji su došli iz Krasnodara. Sa 6 mjeseci skoro je bio poslan na svijet nakon što je dobio injekciju penicilina za bronhitis. Proveo sam cijeli mjesec u bolnici. A onda mi je pozlilo, pozlilo, pozlilo...

Poslan je u Krasnodar da živi kod bake godinu dana. Pomoglo je, izašli su - uostalom, klima je bila drugačija, za razliku od Lenjingrada, sunce, toplina, voće u izobilju za novčiće. A moja baka nije bila posljednja osoba - radila je u lokalnoj robnoj kući kao trgovac. A to je, u eri totalne nestašice, pružilo znatne mogućnosti. Sa 2 godine ponovo je vraćen u Lenjingrad - vrtić, škola - sve je bilo kao kod svih ostalih. Roma nije odmah upisao fakultet gdje je želio - izgubio je ukupno 2 godine. Bilo je teško učiti, a Romima nije bilo ni blizu da putuju na studije. Ali učio sam. Čim je postalo lakše - u 4. godini - krenuo sam na posao. Ujutro uči, uveče radi, opet uči, opet radi, vikendom rad, posao, posao... Lični život nije išao kako treba, ali krajem 5. godine Romi su već prilično dobro poznavali svoju profesiju. Radio je, zarađivao, čak nešto i uštedeo... A eto, na tebi, molim te - dva takozvana prijatelja su mu uništila život. Sjebano, sjebano kao zadnja kucka...

Ujutro smo se probudili. Okupili smo se. Otišli smo do metroa - bio je u blizini.

- Sash, mogu li da te pitam - nemoj nikome pričati o ovoj priči.

- Nema sumnje, neću nikome reći. I dat ću vam savjet - zaboravite na to i to je to. Nije bilo ničega. I nemojte zataškavati svoje probleme alkoholom – problemi neće nestati, a na kraju ćete i vi biti pijani. I zapamti - sve će ti biti u redu, u redu?

- Dogovoreno.

Sišli smo do podzemne. Saška je otišao na posao, Roma je otišao kući - imao je još jedan slobodan dan.

…

Praznici su gotovi. Roma je odradio smjenu, pozdravio se sa kolegama, spremio se i otišao do metroa - 5 minuta hoda. Izvadio sam telefon iz džepa - uvijek je gasio zvuk na poslu, smeta - bilo je 10 propuštenih poziva i 10 dostavljenih SMS-a. Pozivi i SMS su bili od Lehija. Svi SMS su bili isti: “Romka, dušo, oprosti mi!!. Pogrešio sam, veoma sam kriv pred tobom. Ne mogu živjeti bez tebe. Izvini!!!!!!!!!!!!!!!"

„Ne, draga, prebolećeš to!“, pomisli Roma.

Zazvonio je telefon - bio je to Lekha.

„Pa šta ti još treba, potkornjaču?!“, pomisli Roma. Nasuprot metroa bile su klupe - sjeo je na klupu i prihvatio izazov:

- Slušam.

- Uh-uh, Romka, zdravo, kako si?

Roma je htela da vikne na Lekhu sa tri sprata opscenosti, ali se savladao.

- Dobro urađeno.

- Jeste li primili moje poruke.

- Primljeno.

- Pa, oprosti mi, molim te. Napravio sam nered.

- Nisam još odlučio.

- Seryoga mi je sve objasnio. nisam trebao...

- Jesi li objasnio. Dakle, da li ste već zaboravili kako da razmišljate. Da li su vam svuda potrebni savjeti?

- Ja sam ti kriva. Dođi da me posetiš

- Ne, Lesha, hvala.

- Romka, loše mi je bez tebe. A bez mene ti je još gore!

- Zašto to kažeš. Baš mi je dobro bez tebe, zato me zoveš i pišeš SMS, onako!

- Nisam ja kriv, sve je Serjoga. On me je nagovorio da te liječim tamo u sauni!

- Dakle, ovo je sve Seryoga. O cemu pricas!!. Što znači da si ti samo anđeo u našem tijelu.Leđa te ne svrbe, zar ne. Zar ti još nisu izrasla krila. Zar vaša glava ne osjeća pritisak. Kruna ne boli, a, Lesh?

"Ne pritiska", promrmlja Leh.

- Ne raste ti nos?

- Kakve veze nos ima sa tim?

- Pročitajte bajku o Pinokiju - kada je lagao, porastao mu je nos. Ne znaš da lažeš, Leša.

- Onda ću reći svima za tebe.

- Kao sto znas. Odrastao si, ne mogu da te kontrolišem. Ako mislite da ću prihvatiti ovo i prihvatiti sve vaše uslove, varate se. Sada spusti slušalicu i nemoj me više zvati.

Razgovor je bio gotov.



Epilog.

Od tog putovanja prošlo je 7 godina. Romi su dobili dobro plaćen posao, našli devojku, oženili se i dobili decu. Uspela sam da se ugojim, a posle godinu dana i da smršam 20 kilograma i zadržim težinu. Više nije komunicirao sa Lekhom.

Seryoga je takođe osnovao porodicu - oženio se i dobio dete.

Romi su poslednji put videli Lekhu pre 2 godine (tj. 5 godina nakon putovanja u Vladimir): Saška, zabrinut zbog nedostatka komunikacije sa Lekhom, pozvao je Romu da ga poseti.

Kada su stigli, ugledali su muškarca nepoznate starosti - od 30 do 40 godina, veoma debeljuškastog, plavkastog, natečenog lica, i "torbica" ispod očiju. Izgledao je očigledno pijan.

Roma i Saška su sedeli u Lekhinoj kući oko 3 sata i razgovarali. Za Lekhinu čast, nije rekao ništa o Vladimiru. Lekha se stalno žalio na svoj težak život: kako je njegova žena izgubila dijete, kako je počeo stalno da pije i postao alkoholičar, kako je izbačen sa dobrog posla, kako mu je oduzeta vozačka dozvola zbog pijanstva, kako je morao da proda svoj auto u bescenje, kako njegova zena nije mogla da izdrzi stalne pijanke i ostavila ga je i tako redom, tako dalje...



Moramo da živimo, bez obzira na sve :-)