Vodič za ljubavnicu početnicu 3 dio

Kod kuće je postalo potpuno dosadno, mama je otišla na odmor i otišla na daču, ali mene nije odvela, rekla je da je prerano. Tada nam je baka došla u posjetu iz sela i tata se odmah preselio u majčinu daču. Tako sam ostao sam u kući. Svi moji prijatelji su nestali iz dvorišta, neki su otišli sa roditeljima na more, a neki su odvedeni u kampove. Samo sam ja tužan hodao kroz prazno dvorište, gdje su se čak i ptice i psi skrivali u svojim kućama.

- Griša, idi kući. - bila je to baba koja je izašla na balkon i vrisnula na cijelo dvorište, kao u svom selu.

- Pa, šta još ima. – gunđala sam ispod glasa dok sam se penjala do stana. – Upravo sam doručkovao, još je dosta vremena do ručka.

- Grišenko, mama je zvala. Prijateljica će je posjetiti, može te povesti sa sobom, hoćeš li ići?

Mojoj radosti nije bilo granica, nisam se ni sa kim svađao cijeli dan, a i bez skandala sam legao da sutra rano ustanem i prije krenem na put. Ali baka je ustala još ranije. Kada sam se probudila, aroma vruće pite i još nečeg ukusnog već je lebdjela stanom. Baka me izbacila iz kuhinje da se ne opečem na šporetu i poslala da spakujem stvari za put.

Dok sam prebirao igračke i odlučivao šta ću ponijeti sa sobom, u hodniku se začuo oštar zvuk zvona. Uspio sam doći do vrata prije svih i prvi je kliknuo na bravu.

- Ba-ah. Zhenya je ta koja je stigla. – viknuo sam da se čulo u kuhinji.

Tetka Ženja, ili kako sam je jednostavno zvao – Ženja, bila je prijateljica moje majke s posla. Radili su u istoj prostoriji i često kada sam zvao majku, Ženja se javljala na telefon, tako da smo se dobro poznavali.

"Pozovi goste u sobu", rekla je baka, "ja ću sad doći, ruke su mi u brašnu."

Ušli smo u veliku sobu. Dok je gošća gledala okolo, ja sam je gledao zadivljeno.

– Kakvu prelepu haljinu imaš!

- Da li je istina. Da li ti se sviđa. – Ženja se još više okrenula na peti, visoko podižući suknju. Lično, nije me bilo briga kakvu haljinu ima, ali znao sam da odrasli vole takve riječi, a meni se Zhenya zaista sviđala.

- Samo ovo nije haljina, to se zove sarafan. Da li je zaista dobro. – i ponovo se okrenula.

- Da dobro. Zašto su ti noge smeđe, a guza bijela?

- Kako znaš. – Ženja se nagnula i pažljivo me pogledala u oči.

“I kad si se vrtio, mogao si to vidjeti.” Jesi li tako preplanuo?

Zhenya se nasmijala i zagrlila me sa sobom. Opirao sam se i počeo se odgurivati ​​od njenih mekih grudi.

„Dobar dan“, stajala je baka na pragu i gledala nas s negodovanjem, „idi u kuhinju, ja ću staviti pite u kesu, a ti ćeš ići.“

Ženja je bila posramljena i bavila se torbom.

Nažalost, nije bilo moguće brzo se pripremiti. Pogledao sam nekoliko puta u kuhinju, ali baka i tetka Ženja su i dalje sjedile i razgovarale.

„Ne brini, dušo“, rekla je baka, sipajući čaj, „Griša je miran dečko, zaokupi ga nečim usput i sve će biti u redu“. Uzmi još jednu pitu, skuvaću ti čaj sa začinskim biljem. Moje bilje su dobre, jake, odmah čiste organizam, a svaku boljku odmah tjeraju. A ti, djevojčice, još ćeš trebati rađati djecu, a zdravlje će ti dobro doći.

Kad mi je po drugi put ponestalo strpljenja, baka je završila davati savjete i pustila nas. Brzo, prije nego što se još nečega sjetila, zgrabili smo torbe i iskočili na stepenice. Ali čak i u dvorištu nas je sustigao bakin glas: „Evgenija, ne boj se. Griša zna put, ako ti nešto treba, pitaj njega!” Pokušavajući što prije da napustim dvorište, sve više sam vukao Ženjinu ruku.

Kada smo prešli trg i izašli na cestu, Ženja se pomolila:

– Ne tako brzo, Griša. Kasnimo na autobus?

- Da.

- Pa, nemojmo tako brzo.

U tišini sam nastavio da vučem Ženju za sobom. Samo mi se činilo da će nas baka sustići i ponovo početi da nas tovari korisnim savjetima, a na kraju ćemo zakasniti na voz.

„Pa, ​​evo nas“, rekla je Ženja umorno i bacila torbe na klupu autobuske stanice.

"Uf, tako je vruće", dahnula je i počela se lepiti maramicom. “Zašto je bila tolika gužva, bio sam sav mokar, a autobus nije dolazio još dugo.” – izjavila je osvrćući se oko sebe.

„Griša, čuvaj svoje stvari, a ja ću pobeći na minut“, zamolila me Ženja, izvadila novčanik iz torbe i krenula na drugu stranu ulice. Tamo, u senci kuća, žuto je svetlelo svetlo bure kvasa.

Moja tetka je, brzo škljocnuvši štiklama, stigla do sredine puta, zastala na sekundu na liniji markacije da prođe auto i otrčala dalje. Žarko ljetno sunce probijalo joj se kroz sarafan i na trenutak mi se učinilo kao da Ženja nema na sebi ništa, tako se jasno vidjela njena vitka figura dugih snažnih nogu.

-Gde gledaš, seronjo jedan. – nečiji otrovni glas je siktao iznad moje glave.

- Ja. „Nigde, i ja hoću samo kvas“, odgovori drugi glas.

Pogledao sam okolo, iza mene je stajao muškarac u kačketu sa natpisom “Rechflot” i žena sa pletenom torbom.

- Snaći ćeš se, već si popio pivo.

- A sada hoću kvas.

„Ako skreneš pogled sa devojke, pogledaj još jednom, pamtićeš to dugo!

Bilo mi je gadno da ih više slušam. Tiho nazivajući tetku „Baba Yaga“, izvadio sam pištolj iz torbe i počeo da hodam u krug da čuvam naše stvari. Istovremeno je stalno gledao u cestu da vidi hoće li se pojaviti autobus kako bi na vrijeme upozorio tetku. Ali Zhenya nije zakasnila.

„To je mnogo bolje“, rekla je smešeći se. "Ali ja sam potpuno mokar."

Ženja je izvadila poznatu maramicu, obrisala njome čelo i vrat, a zatim, povukavši gornji deo sarafana, stavila ruku unutra. Čovek sa kapom je dahnuo, kada sam se osvrnuo, trljao je natučenu nogu, a „Baba Jaga“ je stajala ljutito.

Naš autobus je stigao. Vožnja po gradu nije bila zanimljiva, znao sam put do stanice napamet i mogao sam i sam voziti auto umjesto vozača. Čim smo ušli na stanični trg i stali, svi putnici su pojurili ka vratima, kao da se autobus zapalio. Ženja me je držala u strahu i nije me puštala dok se salon nije ispraznio. Na ulici, podijelivši svoje stvari na jednake dijelove, ruksak za mene, a Ženju sve ostalo, krenuli smo prema zgradi stanice. Ali kada je ušla u stanicu, Ženja se zbunila i bespomoćno je pustila svoje torbe. Istovremeno je morala stati u red na blagajni, progurati se do rasporeda vozova kako bi saznala vrijeme polaska i istovremeno se trudila da ne izgubi ni mene ni moje stvari. Ukleto je gledala oko sebe u potrazi za rješenjem, a ljudi su ravnodušno trčali pored njih, skoro nas oborili s nogu.

- Problemi, mala sestro. – zaustavila su se dva vojnika pored nas. „Možemo li pomoći?“

Ženja je izvadila maramicu, ovog puta da obriše maskaru koja je curila, i ukratko ocrtala situaciju.

- I to je sve. – osmehnuo se najstariji vojnik.

- Slušaj moju komandu. Semjone, saznaćeš kada pođe sledeći voz i nađi me na blagajni. Ti, sestrice, uzmi ovog orla”, klimnuo mi je glavom, “Ja uzimam torbe, a mi svi trčimo da stanemo u red za karte.”

Nakon pola sata svi problemi su uspješno riješeni. Ženja nije imala razloga za brigu, naš voz nije krenuo uskoro. Našli smo mjesto u hladu, zgodno smo složili torbe na klupu na početku platforme. Vojska je kupila limunadu, ja sam dobio bakine pite i svi su počeli da čekaju da voz krene. Bilo je jako lijepo sjediti u hladu žbunja i ne žuriti. Tetka se smirila i radosno ćaskala sa novim poznanicima.